Okrugli sto sa supervizorima malih CSR iz Južne Srbije - septembar 2026.

Dana 15.09.2026. godine, u prostorijama Opštine Bojnik održan je sastanak supervizora grupe Južna Srbija - mali centri za socijalni rad, a učestvovali su učestvovali stručni radnici centara za socijalni rad iz Bojnika, Lebana, Medveđe, Žitorađe, Vladičinog Hana i Surdulice.  Organizator skupa je bio supervizor centra za socijalni rad u Bojniku, Srđan Stojiljković, a rad grupe su vodili savetnici Odeljenja za procenu stručnog rada i superviziju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu u Beogradu, Snežana Ronić i Milan Janković.  Tema rada je bila: “Zaštita dece sa poremećajem u ponašanju, sa naglaskom na populaciju krivično neogdgovornih”.

Supervizijsko pitanje: da li smo iscrpeli sve mogućnosti u radu sa porodicom i decom i da li je izdvajanje dece iz porodice jedino/krajnje rešenje. Koji je sledeći korak ukoliko se na to odlučimo, posebno u situaciji kada već imamo informacije da nemamo na raspolaganju hraniteljskih porodica  za smeštaj dece sa poremećajima u ponašanju.

U radu grupe razmatrani su različiti aspekti rada na slučaju. Neki od najvažnijih zaključaka su sledeći:

Kada je reč o zaštiti dece sa problemima u ponašanju koji su mlađi od 14 godina (dakle ispod granice krivične odgovornosti), važno je imati u vidu faktore rizika na individualnom, porodičnom i sredinskom planu, kao i činjenicu da su rano prepoznavanje i intervenisanje od krucijalne važnosti za moguće ishode. Nastojanje da se „dopre do deteta“, da se razume njegova pozicija, uzroci neadekvatnog ponašanja i da se uspostavi odnos poverenja i sigurna baza makar sa jednom odgovornom odraslom osobom trebaju biti priritetni ciljevi  stručnjaka uključenih u zaštitu deteta (u školi, savetovalištu, centru za socijalni rad itd.). To naravno zahteva intenzivnu i kontinuiranu saradnju službi – brzu razmenu informacija sa zajedničkim ciljem da se prepozna i obezbedi zaštita najboljeg interesa deteta.

Ukoliko je postavljena dilema da li izdvajati dete iz porodice, potrebno je  odgovoriti na konkretna pitanja:

- Kakve su karakteristike  problema  (konkretna ponašanja, učestalost, intenzitet, trajanje)?,

- Kakvi su rizici po dete, članove porodice, vršnjake ?,

- Šta je najverovatniji uzrok (odnosno faktori koji su mogli dovesti do nastanka problema: porodični odnosi, nasilje, zanemarivanje, trauma, razvojne teškoće, mentalno zdravlje, škola, vršnjaci...)?,

- Kakva je porodica (snage i rizici, kapaciteti za promenu, saradljivost)?,

- Šta je već pokušano i kakvi su bili efekti tih mera?

- Zašto blaža mera nije dovoljna?

- Zašto ustanova i koja ustanova (da li ta ustanova odgovara karakteristikama deteta)?, 

- Koji je cilj smeštaja? , Koliko treba da traje?, Šta je plan stalnosti? 

Potrebno je uvek imati u vidu i vremensku perspektivu, kratkoročne i dugoročne posledice određenih odluka. Smeštaj deteta mlađeg od 14 godina u ustanovu za vaspitavanje dece i omladine nije vaspitna mera već mera zaštite jer porodica nije imala kapaciteta da se na potreban način stara o njemu. Iz tog ugla treba razmišljati i o zaštiti druge dece u porodici.

Rad sa porodicom sa višestrukim problemima, od kojih je  problematično ponašanje dece samo  jedan od njih, zahteva kompleksan i dugotrajan angažman stručnih radnika centra za socijalni rad. Obaveza da se pruži podrška, vođenje, da se porodica motiviše i podstakne da svoje snage aktivira i razvije i naročito izvesni, minimalni pozitivni pomaci u funkcionisanju porodice mogu kod postupajućih  stručnjaka da dovedu do snižavanja kriterijuma za procenu podobnosti tih roditelja, pa i do prenebregavanja očiglednih rizika u porodici koji sugerišu potrebu izdvajanja dece iz porodice. Iz tih razloga potrebno je stalno podsećanje na potebu objektivne procene kroz proveru  indikatora rizika, planiranje i evaluaciju postignutih ishoda sa kraćim postavljenim rokovima, internu i eksternu superviziju.