Okrugli sto sa supervizorima CSR iz grupe Beograd 1 - septembar 2026.

Dana 23.09.2026. u prostorijama Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu održan je okrugli sto pod nazivom „Procena podobnosti usvojitelja – kriterijumi za prepoznavanje dobrih usvojitelja i smanjivanje rizika loše procene“. Organizator skupa je bila Danijela Stojnić supervizorka Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu Odeljenja Stari grad, a učesnici supervizori Odeljenja Zvezdara, Voždovac, Zemun, Rakovica i Surčin.

Pored osnovnih zakonom definisanih uslova koje kandidati moraju da ispune u procesu dobijanja opšte podobnosti usvojitelja, naglasak je stavljen na kvalitet motivacije za usvojenje – dakle nije dovoljno proceniti postojanje određenog stepena motivacije, već je neophodno ući u strukturu i kvalitet motivacije. Potrebna je dominacija altruističkog nad narcističkim, instrumentalnim i fatalističkim motivom, koji su u izvesnoj meri uobičajeno prisutni.

Razumevanje razlike između adoptivnog i biološkog roditeljstva od strane kandidata je veoma važno, a svodi se na prihvatanje činjenice da se „usvojeno dete psihološki deli sa biološkim roditeljima do kraja života“. U vezi sa tim je i svest o specifičnostima dece podobne za usvojenje, dece kojima je zbog iskustva lišavanja i traume potrebna dodatna pažnja i posvećivanje. Potreban je prelazak sa predstave o idealnom detetu na očekivanje realnog deteta. Spremnost za usvojenje, za dolazak deteta u porodicu i promenu koju će to izazvati  je takođe važna oblast procene.

Osobine ličnosti, sposobnost empatije, samokontrola, dobra samoprocena, relativno zadovoljstvo sobom, solidan uvid u sopstvene konflikte, dovoljno dobra prorada sopstvenog traumatskog iskustva, fleksibilnost i spremnost da se traži stručna pomoć su veoma važni aspekti procene podobnosti kandidata za usvojenje. Za parove je važan aspekt procene kvalitet odnosa i zajednička odluka o usvojenju, ali i prevladavanje krize infertiliteta.

Kao neke od  „crvenih linija“ koje ne smeju biti pređene u davanju podobnosti kandidatima  za usvojenje navedeni su: nasilje i nasilne sklonosti, bolesti zavisnosti i psihička nestabilnost (nekad i  uprkos pozitivnim lekarskim nalazima i mišljenjima), neprihvatljivi stavovi koji se odnose na disciplinovanje dece, na poreklo deteta i karakteristike biološke porodice,  ali i procenjena nesposobnost pa i nesklonost da se potrebe dece stave ispred svojih makar u pojedinim periodima odrastanja deteta.

Prilikom procene opšte podobnosti kandidata za usvojenje dece kod stručnih radnika su prisutni stavovi koji idu od idealizacije kandidata i sklonosti da se prenaglase pozitivne, a previde rizične  karakteristike kandidata, do veoma visoko postavljenih zahteva potencijalnim usvojiteljima koji često idu uz osećaj prevelike lične odgovornosti stručnjaka. Iz tih razloga, potrebno je lično preispitivanje, ali i podsećanje na ključne indikatore podobnosti, odnosno nepodobnosti. Odgovornost postoji za kvalitetnu, opsežnu procenu u datom trenutku sa projekcijom daljeg razvoja, ali ne i za eventualne buduće promene koje se ne mogu predvideti ( akcidenti, razvod usvojitelja, bolesti, i sl.).

Prema nekim istraživanjima uspelo usvojenje je,  gledano iz ugla usvojenika, ono u kome je značajno smanjen procenat nepoznatog u ličnoj i porodičnoj istoriji deteta, u kome „tajnovitost“ , diskontinuitet i lojalnost usvojiteljima kao dominantna vrednost nisu opteritili odnos usvojenika i usvojitelja.

Na kraju, jedno od supervizijskih pitanja je bilo  - kako kandidatima saopštiti negativnu procenu od strane stručnjaka. Ovo takođe predstavlja jedno od stresnih momenata za stručne radnike. Predlozi su da se prilikom prvog razgovora potencijalnim usvojiteljima  jasno stavi do znanja da je moguć i takav ishod, da se uz empatijski pristup objasni odluka i da im se ponudi mogućnost unapređenja kompetencija kroz savetodavno terapisjki rad i slično. Pomaže i stav stručnjaka da na čitav proces gledaju iz pozicije zaštite najboljih interesa deteta, budućeg usvojenika. Podeljena su i ne tako retka iskustva „vraćanja dece“ od strane opšte podobnih usvojitelja. Skrenuta je pažnja i na to da se ove informacije ( o neuspeloj adaptaciji ) ne prosleđuju matičnim centrima za socijalni rad ( CSR koji su procenjivali usvojetelje), pa se ovakve situacije ne proveravaju što nosi rizik od novih  neadekvatnih „uparivanja“ i izlaganja dece ponovnom iskustvu odbacivanja.