Okrugli sto sa supervizorima CSR iz Zapadne i Južne Srbije – maj 2026.

U okviru drugog ciklusa supervizijske podrške centrima za socijalni rad u 2026. godini sa supervizorima Centara za socijalni rad iz Zapadne i Južne Srbije održan je supervizijski sastanak/okrugli sto, dana 15.05.2026. godine u sali Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Stručnom skupu prisustvovalo je 16 stručnih radnika iz CSR Vlasotince i Crna Trava, Aleksinac, Nova Varoš, Novi Pazar, Tutin, Prokuplje, Raška, Prijepolje i Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Stručni skup je organizovan pod nazivom „Uloga organa starateljstva u proceni najboljeg interesa deteta“- podrška supervizorima u supervizijskom procesu i prijavljen je Komori socijalne zaštite kao okrugli sto.

Supervizijsko pitanje odnosilo se na izazove procene najboljeg interesa deteta u situaciji nasilja i separacije. 

Predlozi grupe  supervizora za postupanje CSR

Studiju slučaja izložila je supervizorka iz Centra za socijalni rad Tutin.  Članovi grupe su davali povratne informacije o sličnim slučajevima koje su imali u svojoj praksi i načine kako su se suočavali sa takvim izazovima. Konststovano je da su u CSR sve češći slučajevi prijava nasilja nad decom. Česte pritužbe na rad stručne službe od strane korisnika otežavaju izgradnju partnerskih realcija, participaciju i zajednički rad. Supervizori su takođe izražavali nezadovoljstvo jer drugi akteri, (u konkretnom slučaju sud) po njihovom mišljenju, ne postupaju blagovremeno. Sa druge strane nerealna očekivanja roditelja jeste da službe treba da obezbede podršku ali bez njihove aktivacije i participacije. Stručna služba je zaštitila dete u okviru neodložne inetervencije. Pred sudom je pokrenut postupak zaštite deteta od nasilja. Nakon isteka hitnih mera majka je ostavrivala kontakte sa detetom u kontrolisanim uslovima. Postupano je po stručnim procedurama ali kod stručnjaka i dalje postoji nesigurnost u kom pravcu dalje voditi postupak.

U drugom delu sastanka realizovan je edukativni blok sa temom najbolji interes deteta kao pravni i/ili stručni standard. Korišćenjem dostupne literature i uz PP prezentaciju stručnjaci su imali priliku da se podsete na koji način se formira stav o najboljem interesu deteta kada se organ starateljstva pojavljuje u ulozi „specifičnog veštaka“ u sudskim postupcima, ali i kao donosilac odluka u upravnim postupcima kada donosi odluke iz okvira svoje nadležnosti.  Princip najboljeg interesa deteta zahteva vršenje procena u kontekstu konkretnog slučaja.

Navеdeni su neki od ključnih elemenata u koji se, po pravilu, sagledavaju:

•  starost, pol, prošlost, zrelost, zdravstveno stanje, obrazovanje i druge karakteristike deteta;
•  želje i osećanja deteta;
•  fizičke, mentalne, emocionalne, zdravstvene i obrazovne potrebe deteta;
•  mišljenje deteta;
•  potreba da se osigura bezbednost deteta;
•  invalidnost ili bolest deteta;
•  povrede nanete detetu ili postojanje opasnost od nanošenja povrede;
•  vezanost deteta za roditelje, lica koja se o detetu staraju, vezanost za članove šire porodice i druga detetu bliska lica, kvalitet odnosa između deteta i ovih lica i posledice koje po dete može izazvati odvajanje deteta od ovih lica;
•  sredina u kojoj dete odrasta i uticaj promene sredine, a posebno odvajanje od braće i/ili sestara; druge socijalne veze;
•  kvalitet staranja o detetu i mogućnost roditelja, odnosno drugih lica koja se o detetu staraju da zadovolje potrebe deteta;
•  način vršenja roditeljskog prava i održavanje ličnih odnosa roditelja sa detetom, kao i posledice koje bi nastupile ukoliko bi došlo do promene postojećeg režima; spremnost roditelja na saradnju povodom detetovih potreba;
•  potreba očuvanja ličnog i porodičnog identiteta deteta; potrebu izgradnje ličnog identiteta
•  postojanje, odnosno nepostojanje podsticajne sredine za razvoj deteta, ukoliko je u pitanju dete sa teškoćama u razvoju, odnoso dete sa invaliditetom ili sa specifičnim zdravstvenim promlemima;
•  praktične teškoće i troškovi održavanja kontakta između deteta i jednog ili oba roditelja, kao i uticaj tih teškoća i troškova na pravo deteta na redovno održavanje ličnih odnosa i direktnog kontakta sa oba ili jednim od roditelja;
•  koja bi odluka izbegla ili svela na najmanju moguću meru nove sudske i druge postupke u odnosu na dete;
•  mogućnost pružanja odgovarajuće usluge detetu sa teškoćama u razvoju, odnosno detetu sa invaliditetom ili sa specifičnim zdravstvenim problemima;
•  očuvanje razvojih kapaciteta deteta;
•  kulturološke i druge karakteristike sredine u kojoj dete živi/treba da živi
•  mogućnost ostvarivanja i zaštite prava deteta.

Potrebno je imati u vidu da stručnim licima sud može prepusti samo ocenu i opis onih elementa za čiju neposrednu ocenu ne raspolaže stručnim znanjima: npr. psihološki profil roditelja, psihološke i emotivne potrebe deteta, kapacitet roditelja da prepozna i zadovolji emotivne i psihološke potrebe deteta, spremnost roditelja na saradnju sa drugim roditeljem (ako nije jasna iz drugih činjenica) i slične psihološko emotivne elemente. Ocenu onih elemenata kao što je organizacija života porodice, odnosno tzv. „model kontakata“, treba utvrditi na osnovu svih prikupljenih činjenica, imajući u vidu potrebe deteta i sl.

To podrazumeva da se pojedinačno navedu elementi najboljeg interesa deteta koji su bili predmet ocene, izloži način na koji je utvrđena njihova sadržina i objasni kako je sagledan njihov međusoban odnos. Na primer, ako je ocenjivan uzrast deteta, potrebno je detaljno obrazložiti da li je on imao uticaj na sadržinu odluke.

Ako je mišljenje CSR  suprotno mišljenju deteta, neophodno je detaljno obrazložiti razloge, u kontekstu najboljeg interesa deteta. 

Naročito je važno jasno obarazložiti elemente koji su odlučni u donošenju mišljenja, te one koji mogu biti u koliziji, a dala se  prevaga jednom od njih. Na primer, u situaciji kada se jedan roditelj zbog posla seli u drugu sredinu, u kojoj može da obezbedi deci bolje uslove života, podsticajniju sredinu za obrazovanje, veći stepen stabilnosti, dok drugi roditelj ostaje u sredini koja je deci poznata, u kojoj deca imaju izgrađene socijalne odnose i osećaj pripadnosti, ali i slabije uslove za napredak, a roditelji su podjednako „dobri“ roditelji i ne postoji jasno opredeljenje dece za život sa jednim od njih, od naročitog je značaja da svaki elemenat bude posebno obrazložen kako bi bilo jasno i izvesno koji su razlozi presudno uticali na mišljenje.

U trećem delu sastanka realizovana je radionica gde su učesnici podeljeni u dve grupe. Jedna grupa je imala zadatak da na osnovu konkretnog prikaza slučaja sagleda potrebe, snage i rizike kod deteta, a druga grupa je imala zadatak da to isto sagleda iz ugla majke deteta. Prva grupa je prepoznala da su potrebe deteta sigurnost i bezbednost, uslovi za pravilan rast i razvoj, zdravstvena zaštita, stabilni emocionalni odnosi, obrazovanje, očuvanje porodičnog identiteta, a od snaga su prepoznate dobro zdravstveno stanje, uključenost u obrazovni sistem, razvijene navike higijene, očuvane relacije sa porodicom porekla, emocionalna pismenost u skladu sa uzrastom itd. Kao rizik kod deteta prepoznato je da u aktuelnim okolnostima može doći do razvojne stagnacije ili regresije. Druga grupa izdefinisala je potrebe majke da bude materijalno i stambeno obezbeđena, da očuva odnos sa detetom, da uz pomoć sistema podrške obezbedi zdravstvenu zaštitu. Od snaga su prepoznate emotivna vezanost za dete, motivacija da preuzme brigu o detetu, spremnost za promene, očuvane relacije sa porodicom porekla, a od rizika su prepoznati česte promene prebivališta, zanemarivanje osnovnih potreba deteta, sklonost da u situacijama kriza zloupotrebljava alkohol, siromaštvo itd.

U okviru integarcije supervizori su se podsetili dela programa „Vođenje slučaja u CSR“ koji se odnosi na ljudske potrebe i teoriju potreba humanističkog psihologa Abrahama Maslova, kao i pristup koji ova teorija uvodi u odnosu na „potrebe nedostaka“ i nemogućnost akualizacije višeg reda potreba ako potrebe nižeg reda nisu zadovoljene. Takođe učesnici su se podsetili „trougla procene“ odnosno važnosti da se tokom rada prikupi dovoljno infromacija kako bi se realizovalo celovito sagledavnje koja uključuje sve tri oblasti i njihove podoblasti da bi se doneli adekvatni zaključci i sumarana procena. Sve ovo je razmatrano sa aspekta konkretnog slučaja gde su učesnici imali priliku da rezultate rada u grupama uporede sa teorijskim pristupom i metodologijom vođenja slučaja. Članovi grupa su saglasni da ponašanje majke ukazuje da se nalazi u krizi iz koje teško može da izađe bez podrške kao i da je ne treba posmatrati sa patološke strane, nego kao individuu koja ima potencijala za promenu. U odnosu na dete zaključak je da ima značajnih snaga i potencijala ali da se kod deteta primećuju indikatori/indikovano ponašanje koje ukazuje na potrebu intenzivnije podrške.  Članovi grupe preporučuju realizaciju ponovnog pregleda, eventualno održati konferenciju slučaja, osigurati participaciju/mišljenje deteta i revidirati plan zaštite. U odnosu na otpor majke prema voditelju slučaja razmotriti promenu voditelja slučaja ali obezbediti kontinuitet podrške korisnicima. Jedna od mogućnosti je i to da se aktuelni voditelj rastereti dela poslova kako bi se više mogao posvetiti ovom slučaju. Diskusiju je pokrenula ideja o mogućnosti da se pokrene sudski postupak za lišenje roditeljskog prava,  ali su se postavljala pitanja da li je to opravdano sa različitih aspekata, kao što je izostanak odluke o uvođenju mere korektivnog nadzora. Deo učesnika je stava da meru korektivnog nadzora ne treba uvoditi u situaciji kada je dete izmešteno iz porodice. Deo učesnika smatra da pre donošenja odluke o tužbi za lišenje roditeljskog prava treba da se iscrpe sve druge mere i usluge, savetodavno-terapijskog rada, psiho socijalne podrške i sl. koje svrsishodno mogu da se realizuju kroz meru  nadzora nad vršenjem roditeljskog prava. Sve ovo ukazuje da pristup u vođenju slučaja ne treba da bude uniforman i jednobrazan, nego da svaki slučaj ima svoje specifičnosti i posebnosti koje utiču na donošenje odluka. Kada tužba za lišenje roditeljskog prava uđe u sudski postupak, jedno od osnovnih pitanja na koje treba odgovoriti jeste, da li je organ starateljstva  preduzimao mere podrške i prevencije. U tom kontekstu zaključeno je da ulogu organa starateljstva pre svega treba posmatrati kao preventivnu i podržavajuću, a manje kao reperesivnu.