Okrugli sto sa supervizorima CSR iz Istočne Srbije - septembar 2026.

U okviru drugog ciklusa supervizijske podrške centrima za socijalni rad u 2026. godini, sa supervizorima centara za socijalni rad iz Istočne Srbije održan je supervizijski sastanak/okrugli sto, dana 11.09.2026. godine u sali Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Stručnom skupu prisustvovalo je 11 stručnih radnika iz CSR Despotovac, Boljevac, Smederevo, Žabari, Petrovac na Mlavi, Ražanj, Merošina i Svrljig i Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Stručni skup je organizovan pod nazivom „Primena instrumenta -indikatori rizika od nasilja i procena najboljeg interesa deteta“- podrška supervizorima u supervizijskom procesu i prijavljen je Komori socijalne zaštite kao okrugli sto.

Supervizijsko pitanje:

Da li je CSR nakon saznanja o nasilju oca nad decom trebao da podnese tužbu i/ili krivičnu prijavu protiv oca za nasilje u porodici?

Šta ima veću težinu u odlučivanju – nasilje ili izvršenje presude i poštovanje Konvencije?

Da li činjenica osporenog očinstva nad maloletnim detetom menja njegov status u postupku izvršenja? Šta raditi i kako postupiti u slučaju da do izvršenja dođe?

Predlozi grupe  supervizora za postupanje CSR

Studiju slučaja izložila je supervizorka iz Centra za socijalni rad Smederevo nakon čega su učesnici postavljali pitanja o toku postupka, tražili pojašnjenja vezana za decu, istoriju funkcionisanja porodice, okolnosti koje su dovele do nasilja i ugrožavanja prava i interesa maloletnika. Članovi grupe su davali povratne informacije o sličnim slučajevima koje su imali u svojoj praksi i načine kako su se suočavali sa takvim izazovima. Konststovano je da su u CSR sve češći slučajevi prijava nasilja nad decom u postupcima pokrenutim pred sudovima koji se odnose na poveravanje dece jednom od roditelja. Česte pritužbe na rad stručne službe od strane korisnika/roditelja otežavaju izgradnju partnerskih realcija, participaciju i zajednički rad. Supervizori su takođe izražavali nezadovoljstvo jer drugi akteri, (u konkretnom slučaju sud) po njihovom mišljenju, ne postupa blagovremeno. Dodatne izazove stručnoj službi stvarale su obostrane prijave za nasilje u porodici kao i zahtev za izvršenje nakon presude po Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece. Svi ovi zahtevi stvarali su konfuziju kod stručnjaka u kom pravcu da postupaju. Sa druge strane nerealna očekivanja roditelja jeste da službe treba da obezbede podršku ali bez njihove aktivacije i participacije.

U drugom delu sastanka realizovan je edukativni blok sa temom Sadržaj stručnog rada organa starateljstva u postupcima  održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem, srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost u kontrolisanim uslovima jer se po zahtevu suda realizuje i ovaj postupak u konkretnom predmetu. Korišćenjem dostupne literature i uz PP prezentaciju stručnjaci su imali priliku da se podsete procedura, uloga  i zadataka stručnih radika kada se realizuje postupak viđanja dece sa roditeljem u kontrolisanim uslovima. Nakon PP prezentacije učesnici su diskutovali o očekivanim ishodima kontrolisanog viđenja i zaključili da je reuspostavljen odnos dece/deteta sa ocem, ali da na drugim očekivanim ishodima treba intenzivnije raditi. Sve to dovodi se u pitanje zbog protoka vremena i blagovremenosti intervencija ne samo zbog postupanja CSR nego i drugih institucija, ali i boravka jednog roditelja u inostranstvu. Članovi grupe su saglasni da su procedure i stručni postupak u centru za socijalni rad ispoštovani, ali da su međusobne prijave za nasilje, tužba po konvenciji i nepoštovanje odluka koje je donosio sud u inostranstvu često zamagljivale proces vođenja slučaja. 

U trećem delu sastanka realizovana je radionica gde su učesnici podeljeni u dve grupe. Jedna grupa je imala zadatak da na osnovu konkretnog prikaza slučaja sagleda indikatore rizika kod dece, a druga grupa je imala zadatak da prepozna idikatore rizika kod roditelja i donesu sud o nivou rizika od nasilja nad decom.

Prva grupa je prepoznala da su ugrožene potrebe dece za sigurnost i bezbednost, uslovi za pravilan rast i razvoj, stabilni emocionalni odnosi, obrazovanje, očuvanje porodičnog identiteta, a prepoznate su i snage u pogledu dobrog zdravstvenog stanja, uključenosti u obrazovni sistem, razvijenih higijenskih navika, očuvanih relacija sa porodicom porekla. Kao rizik kod dece prepoznato je da u aktuelnim okolnostima može doći do razvojne stagnacije ili indikovanih ponašanja što se već i dešava kod jednog deteta. Potpuno odbijanje kontakta sa jednim roditeljem, dete govori o fizičkom kažnjavanju od strane oca o čijoj istinitosti organ starateljstva nema dovoljno informacija, dete se ponaša kao da ima potpuno pravo odlučivanja o kontaktima sa roditeljem, psihološki „spliting”, fobično ponašanje, kampanja ocrnjivanja i mržnje jednog roditelja, apsurdni razlozi i racionalizacije, nedostatak ambivalencije-sveci i grešnici, teško dokazive optužbe za zlostavljanje, fenomen “nezavisnog mislioca”, nedostatak krivice i stida, zauzimanje strane u sukobima,“pozajmljeni scenario” vokabular odraslih, krivica, osećaj gubitka, zbunjenost, strah, kriza identiteta, anksioznost, osećanje neadekvatnosti, povlačenje u svet fantazma, različiti strahovi i depresije i sl.

Druga grupa prepoznala je rizike u roditeljstvu kao što su: neprepoznavanje emotivnih stanja i reagovanja dece, nesigurna vezanost, distancirana vezanost kod jednog roditelja, negativna uključenost odraslog: odbacivanje, prigovaranje, verbalno i fizičko kažnjavanje selektivno prema deci od strane oca, nerazumevanje  potreba dece, roditelji svoje potrebe dosledno stavljaju iznad potreba dece, roditelji nemaju uvid u povezanost između uzroka (svojih ponašanja)  i posledica (za decu), sumnja na adekvatnost disciplinovanja dece, sumnja da se gradi koalicija sa decom protiv drugog roditelja, sumnja u očekivanje roditelja da im deca budu spasitelji, roditelji ne prepoznaju da  postoji problem za  decu niti da su njihova roditeljska ponašanja loša  itd.

U okviru integarcije članovi grupe konstatuju da u nedostatku  informacija (otac boravi u inostranstvu, tvrdi da je majka dece neodgovoran roditelj i okrenuta zadovoljavanju svojih potreba, sumnja na verodostojnost tvrdnji o fizičkom kažnjavanju dece), a majka daje oprečne izjave u sudskim postupcima u inostranstvu i pred domaćim sudovima, ne poštuje odluke suda gde su deca tada imala uobičajeno boravište, pokreće postupke pred domaćim sudovima, tvrdi da je otac nasilan prema deci i da ih omalovažava, teško izvesti zaključke, te da bez korišćenja instrumenata/idikatora skoro nemoguće donositi odluke.

Zaključak:

Supervizijsko pitanje odnosilo se na dileme šta ima prioritet u postupanju, informacije o nasilju ili postupak izvršenja po Konvenciji; da li je CSR trebao da pokrene prijavu ili krivični postupak nakon saznanja o nasilju nad decom, kao i da li se za dete, za koje je okončan postupak utvrđivanja očinstva, menja status u izvršnom postupku. Ako se supevizijsko pitanje postavi na ovakav način jasno je da voditelj slučaja ne kontroliše proces, nego se dešava suprotan efekat. Ako uzmemo u obzir da procena u CSR-a ne treba previše da se oslanja na izjave učesnika u postupku; da kontakti dece sa roditeljima ne treba da se omogućavaju po automatizmu, vodeći se „pravom roditelja“, da se deca često tretiraju samo kao „svedoci“ nasilja, a njihova trauma i rizik su sekundarni, dolazimo do zaključka da fokus u proceni treba da bude na deci, njihovoj dobrobiti i zaštiti. Da bi smo stručni rad usmerili na najranjivije važno je razumeti ulogu i položaj organa starteljstva. CSR nije organ koji utvrđuje postojanje krivičnog dela niti vodi krivični postupak. Njegova uloga u sistemu socijalne zaštite je da u okviru svojih zakonskih ovlašćenja može dostavljati podatke, nalaze i stručna mišljenja nadležnim organima. Članovi grupe zaključuju da priorite u radu treba usmeriti na mere, usluge i intervecije iz nadležnosti organa starateljstva čime se pažnja pomera sa „sudskih odluka“ na zaštitu najosetljivijih korisnika što u konkretnom slučaju jesu deca. Dosadašnja praksa pokazuje da se instrumenti poput indikatora rizika retko i nedosledno primenjuju ali i da nedostauju uputstva i matrice za primenu istih.