Округли сто са супервизорима ЦСР из Источне Србије - септембар 2026.

У оквиру другог циклуса супервизијске подршке центрима за социјални рад у 2026. години, са супервизорима центара за социјални рад из Источне Србије одржан је супервизијски састанак/округли сто, дана 11.09.2026. године у сали Републичког завода за социјалну заштиту.

Стручном скупу присуствовало је 11 стручних радника из ЦСР Деспотовац, Бољевац, Смедерево, Жабари, Петровац на Млави, Ражањ, Мерошина и Сврљиг и Републичког завода за социјалну заштиту.

Стручни скуп је организован под називом „Примена инструмента -индикатори ризика од насиља и процена наjбољег интереса детета“- подршка супервизорима у супервизијском процесу и пријављен је Комори социјалне заштите као округли сто.

Супервизијско питање:

Да ли је ЦСР након сазнања о насиљу оца над децом требао да поднесе тужбу и/или кривичну пријаву против оца за насиље у породици?

Шта има већу тежину у одлучивању – насиље или извршење пресуде и поштовање Конвенције?

Да ли чињеница оспореног очинства над малолетним дететом мења његов статус у поступку извршења? Шта радити и како поступити у случају да до извршења дође?

Предлози групе  супервизора за поступање ЦСР

Студију случаја изложила је супервизорка из Центра за социјални рад Смедерево након чега су учесници постављали питања о току поступка, тражили појашњења везана за децу, историју функционисања породице, околности које су довеле до насиља и угрожавања права и интереса малолетника. Чланови групе су давали повратне информације о сличним случајевима које су имали у својој пракси и начине како су се суочавали са таквим изазовима. Констстовано је да су у ЦСР све чешћи случајеви пријава насиља над децом у поступцима покренутим пред судовима који се односе на поверавање деце једном од родитеља. Честе притужбе на рад стручне службе од стране корисника/родитеља отежавају изградњу партнерских реалција, партиципацију и заједнички рад. Супервизори су такође изражавали незадовољство јер други актери, (у конкретном случају суд) по њиховом мишљењу, не поступа благовремено. Додатне изазове стручној служби стварале су обостране пријаве за насиље у породици као и захтев за извршење након пресуде по Конвенција о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце. Сви ови захтеви стварали су конфузију код стручњака у ком правцу да поступају. Са друге стране нереална очекивања родитеља јесте да службе треба да обезбеде подршку али без њихове активације и партиципације.

У другом делу састанка реализован је едукативни блок са темом Садржај стручног рада органа старатељства у поступцима  одржавања личних односа детета са родитељем, сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост у контролисаним условима јер се по захтеву суда реализује и овај поступак у конкретном предмету. Коришћењем доступне литературе и уз ПП презентацију стручњаци су имали прилику да се подсете процедура, улога  и задатака стручних радика када се реализује поступак виђања деце са родитељем у контролисаним условима. Након ПП презентације учесници су дискутовали о очекиваним исходима контролисаног виђења и закључили да је реуспостављен однос деце/детета са оцем, али да на другим очекиваним исходима треба интензивније радити. Све то доводи се у питање због протока времена и благовремености интервенција не само због поступања ЦСР него и других институција, али и боравка једног родитеља у иностранству. Чланови групе су сагласни да су процедуре и стручни поступак у центру за социјални рад испоштовани, али да су међусобне пријаве за насиље, тужба по конвенцији и непоштовање одлука које је доносио суд у иностранству често замагљивале процес вођења случаја. 

У трећем делу састанка реализована је радионица где су учесници подељени у две групе. Једна група је имала задатак да на основу конкретног приказа случаја сагледа индикаторе ризика код деце, а друга група је имала задатак да препозна идикаторе ризика код родитеља и донесу суд о нивоу ризика од насиља над децом.

Прва група је препознала да су угрожене потребе деце за сигурност и безбедност, услови за правилан раст и развој, стабилни емоционални односи, образовање, очување породичног идентитета, а препознате су и снаге у погледу доброг здравственог стања, укључености у образовни систем, развијених хигијенских навика, очуваних релација са породицом порекла. Као ризик код деце препознато је да у актуелним околностима може доћи до развојне стагнације или индикованих понашања што се већ и дешава код једног детета. Потпуно одбијање контакта са једним родитељем, дете говори о физичком кажњавању од стране оца о чијој истинитости орган старатељства нема довољно информација, дете се понаша као да има потпуно право одлучивања о контактима са родитељем, психолошки „сплитинг”, фобично понашање, кампања оцрњивања и мржње једног родитеља, апсурдни разлози и рационализације, недостатак амбиваленције-свеци и грешници, тешко доказиве оптужбе за злостављање, феномен “независног мислиоца”, недостатак кривице и стида, заузимање стране у сукобима,“позајмљени сценарио” вокабулар одраслих, кривица, осећај губитка, збуњеност, страх, криза идентитета, анксиозност, осећање неадекватности, повлачење у свет фантазма, различити страхови и депресије и сл.

Друга група препознала је ризике у родитељству као што су: непрепознавање емотивних стања и реаговања деце, несигурна везаност, дистанцирана везаност код једног родитеља, негативна укљученост одраслог: одбацивање, приговарање, вербално и физичко кажњавање селективно према деци од стране оца, неразумевање  потреба деце, родитељи своје потребе доследно стављају изнад потреба деце, родитељи немају увид у повезаност између узрока (својих понашања)  и последица (за децу), сумња на адекватност дисциплиновања деце, сумња да се гради коалиција са децом против другог родитеља, сумња у очекивање родитеља да им деца буду спаситељи, родитељи не препознају да  постоји проблем за  децу нити да су њихова родитељска понашања лоша  итд.

У оквиру интегарције чланови групе констатују да у недостатку  информација (отац борави у иностранству, тврди да је мајка деце неодговоран родитељ и окренута задовољавању својих потреба, сумња на веродостојност тврдњи о физичком кажњавању деце), а мајка даје опречне изјаве у судским поступцима у иностранству и пред домаћим судовима, не поштује одлуке суда где су деца тада имала уобичајено боравиште, покреће поступке пред домаћим судовима, тврди да је отац насилан према деци и да их омаловажава, тешко извести закључке, те да без коришћења инструмената/идикатора скоро немогуће доносити одлуке.

Закључак:

Супервизијско питање односило се на дилеме шта има приоритет у поступању, информације о насиљу или поступак извршења по Конвенцији; да ли је ЦСР требао да покрене пријаву или кривични поступак након сазнања о насиљу над децом, као и да ли се за дете, за које је окончан поступак утврђивања очинства, мења статус у извршном поступку. Ако се супевизијско питање постави на овакав начин јасно је да водитељ случаја не контролише процес, него се дешава супротан ефекат. Ако узмемо у обзир да процена у ЦСР-а не треба превише да се ослања на изјаве учесника у поступку; да контакти деце са родитељима не треба да се омогућавају по аутоматизму, водећи се „правом родитеља“, да се деца често третирају само као „сведоци“ насиља, а њихова траума и ризик су секундарни, долазимо до закључка да фокус у процени треба да буде на деци, њиховој добробити и заштити. Да би смо стручни рад усмерили на најрањивије важно је разумети улогу и положај органа стартељства. ЦСР није орган који утврђује постојање кривичног дела нити води кривични поступак. Његова улога у систему социјалне заштите је да у оквиру својих законских овлашћења може достављати податке, налазе и стручна мишљења надлежним органима. Чланови групе закључују да приорите у раду треба усмерити на мере, услуге и интервеције из надлежности органа старатељства чиме се пажња помера са „судских одлука“ на заштиту најосетљивијих корисника што у конкретном случају јесу деца. Досадашња пракса показује да се инструменти попут индикатора ризика ретко и недоследно примењују али и да недостаују упутства и матрице за примену истих.