Округли сто са супервизорима ЦСР из Западне и Јужне Србије – мај 2026.

У оквиру другог циклуса супервизијске подршке центрима за социјални рад у 2026. години са супервизорима Центара за социјални рад из Западне и Јужне Србије одржан је супервизијски састанак/округли сто, дана 15.05.2026. године у сали Републичког завода за социјалну заштиту.

Стручном скупу присуствовало је 16 стручних радника из ЦСР Власотинце и Црна Трава, Алексинац, Нова Варош, Нови Пазар, Тутин, Прокупље, Рашка, Пријепоље и Републичког завода за социјалну заштиту.

Стручни скуп је организован под називом „Улога органа старатељства у процени најбољег интереса детета“- подршка супервизорима у супервизијском процесу и пријављен је Комори социјалне заштите као округли сто.

Супервизијско питање односило се на изазове процене најбољег интереса детета у ситуацији насиља и сепарације. 

Предлози групе  супервизора за поступање ЦСР

Студију случаја изложила је супервизорка из Центра за социјални рад Тутин.  Чланови групе су давали повратне информације о сличним случајевима које су имали у својој пракси и начине како су се суочавали са таквим изазовима. Констстовано је да су у ЦСР све чешћи случајеви пријава насиља над децом. Честе притужбе на рад стручне службе од стране корисника отежавају изградњу партнерских реалција, партиципацију и заједнички рад. Супервизори су такође изражавали незадовољство јер други актери, (у конкретном случају суд) по њиховом мишљењу, не поступају благовремено. Са друге стране нереална очекивања родитеља јесте да службе треба да обезбеде подршку али без њихове активације и партиципације. Стручна служба је заштитила дете у оквиру неодложне инетервенције. Пред судом је покренут поступак заштите детета од насиља. Након истека хитних мера мајка је оставривала контакте са дететом у контролисаним условима. Поступано је по стручним процедурама али код стручњака и даље постоји несигурност у ком правцу даље водити поступак.

У другом делу састанка реализован је едукативни блок са темом најбољи интерес детета као правни и/или стручни стандард. Коришћењем доступне литературе и уз ПП презентацију стручњаци су имали прилику да се подсете на који начин се формира став о најбољем интересу детета када се орган старатељства појављује у улози „специфичног вештака“ у судским поступцима, али и као доносилац одлука у управним поступцима када доноси одлуке из оквира своје надлежности.  Принцип најбољег интереса детета захтева вршење процена у контексту конкретног случаја.

Наведени су неки од кључних елемената у које се, по правилу, сагледавају:

•  старост, пол, прошлост, зрелост, здравствено стање, образовање и друге карактеристике детета;
•  жеље и осећања детета;
•  физичке, менталне, емоционалне, здравствене и образовне потребе детета;
•  мишљење детета;
•  потреба да се осигура безбедност детета;
•  инвалидност или болест детета;
•  повреде нанете детету или постојање опасност од наношења повреде;
•  везаност детета за родитеље, лица која се о детету старају, везаност за чланове шире породице и друга детету блиска лица, квалитет односа између детета и ових лица и последице које по дете може изазвати одвајање детета од ових лица;
•  средина у којој дете одраста и утицај промене средине, а посебно одвајање од браће и/или сестара; друге социјалне везе;
•  квалитет старања о детету и могућност родитеља, односно других лица која се о детету старају да задовоље потребе детета;
•  начин вршења родитељског права и одржавање личних односа родитеља са дететом, као и последице које би наступиле уколико би дошло до промене постојећег режима; спремност родитеља на сарадњу поводом дететових потреба;
•  потреба очувања личног и породичног идентитета детета; потребу изградње личног идентитета
•  постојање, односно непостојање подстицајне средине за развој детета, уколико је у питању дете са тешкоћама у развоју, односо дете са инвалидитетом или са специфичним здравственим промлемима;
•  практичне тешкоће и трошкови одржавања контакта између детета и једног или оба родитеља, као и утицај тих тешкоћа и трошкова на право детета на редовно одржавање личних односа и директног контакта са оба или једним од родитеља;
•  која би одлука избегла или свела на најмању могућу меру нове судске и друге поступке у односу на дете;
•  могућност пружања одговарајуће услуге детету са тешкоћама у развоју, односно детету са инвалидитетом или са специфичним здравственим проблемима;
•  очување развојих капацитета детета;
•  културолошке и друге карактеристике средине у којој дете живи/треба да живи
•  могућност остваривања и заштите права детета.

Потребно је имати у виду да стручним лицима суд може препусти само оцену и опис оних елемента за чију непосредну оцену не располаже стручним знањима: нпр. психолошки профил родитеља, психолошке и емотивне потребе детета, капацитет родитеља да препозна и задовољи емотивне и психолошке потребе детета, спремност родитеља на сарадњу са другим родитељем (ако није јасна из других чињеница) и сличне психолошко емотивне елементе. Оцену оних елемената као што је организација живота породице, односно тзв. „модел контаката“, треба утврдити на основу свих прикупљених чињеница, имајући у виду потребе детета и сл.

То подразумева да се појединачно наведу елементи најбољег интереса детета који су били предмет оцене, изложи начин на који је утврђена њихова садржина и објасни како је сагледан њихов међусобан однос. На пример, ако је оцењиван узраст детета, потребно је детаљно образложити да ли је он имао утицај на садржину одлуке.

Ако је мишљење ЦСР  супротно мишљењу детета, неопходно је детаљно образложити разлоге, у контексту најбољег интереса детета. 

Нарочито је важно јасно обаразложити елементе који су одлучни у доношењу мишљења, те оне који могу бити у колизији, а дала се  превага једном од њих. На пример, у ситуацији када се један родитељ због посла сели у другу средину, у којој може да обезбеди деци боље услове живота, подстицајнију средину за образовање, већи степен стабилности, док други родитељ остаје у средини која је деци позната, у којој деца имају изграђене социјалне односе и осећај припадности, али и слабије услове за напредак, а родитељи су подједнако „добри“ родитељи и не постоји јасно опредељење деце за живот са једним од њих, од нарочитог је значаја да сваки елеменат буде посебно образложен како би било јасно и извесно који су разлози пресудно утицали на мишљење.

У трећем делу састанка реализована је радионица где су учесници подељени у две групе. Једна група је имала задатак да на основу конкретног приказа случаја сагледа потребе, снаге и ризике код детета, а друга група је имала задатак да то исто сагледа из угла мајке детета. Прва група је препознала да су потребе детета сигурност и безбедност, услови за правилан раст и развој, здравствена заштита, стабилни емоционални односи, образовање, очување породичног идентитета, а од снага су препознате добро здравствено стање, укљученост у образовни систем, развијене навике хигијене, очуване релације са породицом порекла, емоционална писменост у складу са узрастом итд. Као ризик код детета препознато је да у актуелним околностима може доћи до развојне стагнације или регресије. Друга група издефинисала је потребе мајке да буде материјално и стамбено обезбеђена, да очува однос са дететом, да уз помоћ система подршке обезбеди здравствену заштиту. Од снага су препознате емотивна везаност за дете, мотивација да преузме бригу о детету, спремност за промене, очуване релације са породицом порекла, а од ризика су препознати честе промене пребивалишта, занемаривање основних потреба детета, склоност да у ситуацијама криза злоупотребљава алкохол, сиромаштво итд.

У оквиру интегарције супервизори су се подсетили дела програма „Вођење случаја у ЦСР“ који се односи на људске потребе и теорију потреба хуманистичког психолога Абрахама Маслова, као и приступ који ова теорија уводи у односу на „потребе недостака“ и немогућност акуализације вишег реда потреба ако потребе нижег реда нису задовољене. Такође учесници су се подсетили „троугла процене“ односно важности да се током рада прикупи довољно инфромација како би се реализовало целовито сагледавње која укључује све три области и њихове подобласти да би се донели адекватни закључци и сумарана процена. Све ово је разматрано са аспекта конкретног случаја где су учесници имали прилику да резултате рада у групама упореде са теоријским приступом и методологијом вођења случаја. Чланови група су сагласни да понашање мајке указује да се налази у кризи из које тешко може да изађе без подршке као и да је не треба посматрати са патолошке стране, него као индивидуу која има потенцијала за промену. У односу на дете закључак је да има значајних снага и потенцијала али да се код детета примећују индикатори/индиковано понашање које указује на потребу интензивније подршке.  Чланови групе препоручују реализацију поновног прегледа, евентуално одржати конференцију случаја, осигурати партиципацију/мишљење детета и ревидирати план заштите. У односу на отпор мајке према водитељу случаја размотрити промену водитеља случаја али обезбедити континуитет подршке корисницима. Једна од могућности је и то да се актуелни водитељ растерети дела послова како би се више могао посветити овом случају. Дискусију је покренула идеја о могућности да се покрене судски поступак за лишење родитељског права,  али су се постављала питања да ли је то оправдано са различитих аспеката, као што је изостанак одлуке о увођењу мере корективног надзора. Део учесника је става да меру корективног надзора не треба уводити у ситуацији када је дете измештено из породице. Део учесника сматра да пре доношења одлуке о тужби за лишење родитељског права треба да се исцрпе све друге мере и услуге, саветодавно-терапијског рада, психо социјалне подршке и сл. које сврсисходно могу да се реализују кроз меру  надзора над вршењем родитељског права. Све ово указује да приступ у вођењу случаја не треба да буде униформан и једнобразан, него да сваки случај има своје специфичности и посебности које утичу на доношење одлука. Када тужба за лишење родитељског права уђе у судски поступак, једно од основних питања на које треба одговорити јесте, да ли је орган старатељства  предузимао мере подршке и превенције. У том контексту закључено је да улогу органа старатељства пре свега треба посматрати као превентивну и подржавајућу, а мање као репересивну.