Округли сто са супервизорима ЦСР из групе Београд 1 - септембар 2026.

Дана 23.09.2026. у просторијама Републичког завода за социјалну заштиту одржан је округли сто под називом „Процена подобности усвојитеља – критеријуми за препознавање добрих усвојитеља и смањивање ризика лоше процене“. Организатор скупа је била Данијела Стојнић супервизорка Градског центра за социјални рад у Београду Одељења Стари град, а учесници супервизори Одељења Звездара, Вождовац, Земун, Раковица и Сурчин.

Поред основних законом дефинисаних услова које кандидати морају да испуне у процесу добијања опште подобности усвојитеља, нагласак је стављен на квалитет мотивације за усвојење – дакле није довољно проценити постојање одређеног степена мотивације, већ је неопходно ући у структуру и квалитет мотивације. Потребна је доминација алтруистичког над нарцистичким, инструменталним и фаталистичким мотивом, који су у извесној мери уобичајено присутни.

Разумевање разлике између адоптивног и биолошког родитељства од стране кандидата је веома важно, а своди се на прихватање чињенице да се „усвојено дете психолошки дели са биолошким родитељима до краја живота“. У вези са тим је и свест о специфичностима деце подобне за усвојење, деце којима је због искуства лишавања и трауме потребна додатна пажња и посвећивање. Потребан је прелазак са представе о идеалном детету на очекивање реалног детета. Спремност за усвојење, за долазак детета у породицу и промену коју ће то изазвати  је такође важна област процене.

Особине личности, способност емпатије, самоконтрола, добра самопроцена, релативно задовољство собом, солидан увид у сопствене конфликте, довољно добра прорада сопственог трауматског искуства, флексибилност и спремност да се тражи стручна помоћ су веома важни аспекти процене подобности кандидата за усвојење. За парове је важан аспект процене квалитет односа и заједничка одлука о усвојењу, али и превладавање кризе инфертилитета.

Као неке од  „црвених линија“ које не смеју бити пређене у давању подобности кандидатима  за усвојење наведени су: насиље и насилне склоности, болести зависности и психичка нестабилност (некад и  упркос позитивним лекарским налазима и мишљењима), неприхватљиви ставови који се односе на дисциплиновање деце, на порекло детета и карактеристике биолошке породице,  али и процењена неспособност па и несклоност да се потребе деце ставе испред својих макар у појединим периодима одрастања детета.

Приликом процене опште подобности кандидата за усвојење деце код стручних радника су присутни ставови који иду од идеализације кандидата и склоности да се пренагласе позитивне, а превиде ризичне  карактеристике кандидата, до веома високо постављених захтева потенцијалним усвојитељима који често иду уз осећај превелике личне одговорности стручњака. Из тих разлога, потребно је лично преиспитивање, али и подсећање на кључне индикаторе подобности, односно неподобности. Одговорност постоји за квалитетну, опсежну процену у датом тренутку са пројекцијом даљег развоја, али не и за евентуалне будуће промене које се не могу предвидети ( акциденти, развод усвојитеља, болести, и сл.).

Према неким истраживањима успело усвојење је,  гледано из угла усвојеника, оно у коме је значајно смањен проценат непознатог у личној и породичној историји детета, у коме „тајновитост“ , дисконтинуитет и лојалност усвојитељима као доминантна вредност нису оптеритили однос усвојеника и усвојитеља.

На крају, једно од супервизијских питања је било  - како кандидатима саопштити негативну процену од стране стручњака. Ово такође представља једно од стресних момената за стручне раднике. Предлози су да се приликом првог разговора потенцијалним усвојитељима  јасно стави до знања да је могућ и такав исход, да се уз емпатијски приступ објасни одлука и да им се понуди могућност унапређења компетенција кроз саветодавно тераписјки рад и слично. Помаже и став стручњака да на читав процес гледају из позиције заштите најбољих интереса детета, будућег усвојеника. Подељена су и не тако ретка искуства „враћања деце“ од стране опште подобних усвојитеља. Скренута је пажња и на то да се ове информације ( о неуспелој адаптацији ) не прослеђују матичним центрима за социјални рад ( ЦСР који су процењивали усвојетеље), па се овакве ситуације не проверавају што носи ризик од нових  неадекватних „упаривања“ и излагања деце поновном искуству одбацивања.