Републички завод за социјалну заштиту
Теразије 34, 11000 Београд, Република Србија
Реон: 017, ПАК: 103209
Дана 15.09.2026. године, у просторијама Општине Бојник одржан је састанак супервизора групе Јужна Србија - мали центри за социјални рад, а учествовали су учествовали стручни радници центара за социјални рад из Бојника, Лебана, Медвеђе, Житорађе, Владичиног Хана и Сурдулице. Организатор скупа је био супервизор центра за социјални рад у Бојнику, Срђан Стојиљковић, а рад групе су водили саветници Одељења за процену стручног рада и супервизију Републичког завода за социјалну заштиту у Београду, Снежана Ронић и Милан Јанковић. Тема рада је била: “Заштита деце са поремећајем у понашању, са нагласком на популацију кривично неогдговорних”.
Супервизијско питање: да ли смо исцрпели све могућности у раду са породицом и децом и да ли је издвајање деце из породице једино/крајње решење. Који је следећи корак уколико се на то одлучимо, посебно у ситуацији када већ имамо информације да немамо на располагању хранитељских породица за смештај деце са поремећајима у понашању.
У раду групе разматрани су различити аспекти рада на случају. Неки од најважнијих закључака су следећи:
Када је реч о заштити деце са проблемима у понашању који су млађи од 14 година (дакле испод грaнице кривичне одговорности), важно је имати у виду факторе ризика на индивидуалном, породичном и срединском плану, као и чињеницу да су рано препознавање и интервенисање од круцијалне важности за могуће исходе. Настојање да се „допре до детета“, да се разуме његова позиција, узроци неадекватног понашања и да се успостави однос поверења и сигурна база макар са једном одговорном одраслом особом требају бити приритетни циљеви стручњака укључених у заштиту детета (у школи, саветовалишту, центру за социјални рад итд.). То наравно захтева интензивну и континуирану сарадњу служби – брзу размену информација са заједничким циљем да се препозна и обезбеди заштита најбољег интереса детета.
Уколико је постављена дилема да ли издвајати дете из породице, потребно је одговорити на конкретна питања:
- Какве су карактеристике проблема (конкретна понашања, учесталост, интензитет, трајање)?,
- Какви су ризици по дете, чланове породице, вршњаке ?,
- Шта је највероватнији узрок (односно фактори који су могли довести до настанка проблема: породични односи, насиље, занемаривање, траума, развојне тешкоће, ментално здравље, школа, вршњаци...)?,
- Каква је породица (снаге и ризици, капацитети за промену, сарадљивост)?,
- Шта је већ покушано и какви су били ефекти тих мера?
- Зашто блажа мера није довољна?
- Зашто установа и која установа (да ли та установа одговара карактеристикама детета)?,
- Који је циљ смештаја? , Колико треба да траје?, Шта је план сталности?
Потребно је увек имати у виду и временску перспективу, краткорочне и дугорочне последице одређених одлука. Смештај детета млађег од 14 година у установу за васпитавање деце и омладине није васпитна мера већ мера заштите јер породица није имала капацитета да се на потребан начин стара о њему. Из тог угла треба размишљати и о заштити друге деце у породици.
Рад са породицом са вишеструким проблемима, од којих је проблематично понашање деце само један од њих, захтева комплексан и дуготрајан ангажман стручних радника центра за социјални рад. Обавеза да се пружи подршка, вођење, да се породица мотивише и подстакне да своје снаге активира и развије и нарочито извесни, минимални позитивни помаци у функционисању породице могу код поступајућих стручњака да доведу до снижавања критеријума за процену подобности тих родитеља, па и до пренебрегавања очигледних ризика у породици који сугеришу потребу издвајања деце из породице. Из тих разлога потребно је стално подсећање на потебу објективне процене кроз проверу индикатора ризика, планирање и евалуацију постигнутих исхода са краћим постављеним роковима, интерну и екстерну супервизију.
Теразије 34, 11000 Београд, Република Србија
Реон: 017, ПАК: 103209
©2026 Републички завод за социјалну заштиту