Kongres psihiloga Srbije

U periodu od 04 - 07. juna 2025. godine,  održan je 73. Kongres psihologa Srbije pod nazivom „Vrednosti pod pritiskom, psihologija između idealnog i realnog“. Psiholozi Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu Snežana Ronić i Živko Petrović, obradili su temu „Praktični aspekti regulisanja ličnih odnosa deteta i roditelja“. Osvetljeni su psihološki, etički, zakonski i praktični aspekti određivanja takozvanih „modela viđanja“ dece i roditelja, a akcenat je stavljen na izazove u praktičnom radu. Procena najboljeg interesa deteta u ovoj oblasti pored svih elemenata osnovne procene: stanja i potreba deteta (uzrast, zrelost, temperament, zdravlje, mišljenje, osećanja), kompetencija roditelja (njihove veštine, motivacija, osobine ličnosti, stavovi), sredinskih i porodičnih fakotra (dosadašnje iskustvo u odnosima, podrška ili ometajući uticaji šire porodice,  međusobni odnos roditelja) mora obuhvatiti i praktične okolnosti i sve to u složenom i jedinstvenom međuodnosu ovih faktora. Neretko, zakonski određeni rokovi uslovljavaju potrebu za brzim odlučivanjem, nasuprot činjenici da je period separacije često buran i da je tek početak procesa restruktuiranja odnosa koji najčešće traje oko dve godine. Prema rezultatima istraživanja i praktičnim iskustvima autora ovog rada, najbolje prilagođavanje na razvod imaju deca čiji roditelji mogu da održe funkcionalnu roditeljsku relaciju usmerenu na zadovoljavanje potreba deteta i kada je održan smislen odnos deteta sa oba roditelja. Najbolje je kada se roditelji usmere na sačinjavanje roditeljskog plana koji obuhvata i način održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja. Na ovaj način roditelji prihvataju adekvatnu odgovornost i čuvaju samopoštovanje. Uloga stručnjaka bi bila da pomognu roditeljima oko sačinjavanja plana, međutim, ukoliko je konflikt među njima izrazit, ako nisu u stanju da razdvoje partnerski od roditeljskog odnosa u meri da to ugrožava interese deteta, smisleno je od strane stručnjaka predložiti precizan model održavanja ličnih odnosa. Time se unosi red, stabilnost i predvidivost u haotičan sistem i redukuje napetost. Model održavanja ličnih odnosa u smislu dinamike i učestalosti je marginalan u odnosu na kvalitet odnosa i očuvanu mogućnost da se dete identifikuje sa oba roditelja i da sačuva pripadnost porodicama porekla oba roditelja. Iskustvo autora je takođe da participacija deteta u postupku dobija puni smisao tek kada se omogući detetu da slobodno iznese svoja osećanja, razmišljanja, bojazni, želje, dileme, a to podrazumeva odgovarajuće uslove – prostor, vreme, uspostavljen odnos poverenja deteta u stručnog radnika, po potrebi više razgovora. Iz navedenog proizilazi da bi postupcima procene, planiranja, tretiranja i praćenja porodica u periodima separacije trebala da se bavi visoko specijalizovana služba kojoj je ovo jedina ili bar osnovna delatnost. Potreba za obradom osećanja gubitka, izdaje, ljutnje, tuge, straha i drugih u periodu separacije postoji i u prividno „lakim“ razvodima, te bi trebalo razmotriti uvođenje obaveze upućivanja svih porodica u periodu separacije na savetodavno-terapisjki tretman, koji može trajati od nekoliko seansi do dve godine. Takva služba mogla bi sprovoditi i longitudinalna istraživanja koja bi se bavila doživljajima i reakcijama deteta na izbore određenih rešenja o kojima je bilo reči u tekstu, odnosno efektima istih.