Питања из праксе

Центри за социјални рад обраћали су се Републичком заводу за социјалну заштиту ради пружања стручне подршке, односно давања одговора на питања у вези дилема које имају због, како су наводили, опречних ставова стручних радника и различитог начина поступања у пракси.

 У циљу заузимања јединственог става по одређеним питањима и унапређења професионалне праксе запослених стручних радника у центрима за социјални рад, на званичној страници наше установе објављујемо одговоре на спорна питања везана за рад центара за социјални рад, а све у циљу јаснијег разумевања њихове надлежности и поступања.

Уколико међу одговорима објављеним на сајту не пронађете опције које се односе на питања у вези којих имате дилеме, увек нам се можете обратити за додатну стручну подршку и помоћ око тумачења спорних питања.

Које су надлежности и одговорности органа старатељства у примени Закона о спречавању насиља у породици?

У примени Закона о спречавању насиља у породици, орган старатељства има јасно дефинисане надлежности и одговорности, које су у потпуности усклађене са стандардима и захтевима савременог социјалног рада, али и са захтевима стручног поступка који се примењује у центру за социјални рад.

У складу са тим, обавеза центара за социјални рад у поступцима спровођења стручног поступка након пријаве насиља и претходне провере прихватљивости исте, без обзира из ког система је пријава стигла, јесте да изврши процену и дефинише ко су жртве насиља. Процена подразумева препознавање потреба жртава, снага и ризика по њихову безбедност. Дефинисане потребе, снаге и ризици су једини основ за предузимање даљих мера заштите. Када центар за социјални рад процени да је ризик по безбедност низак у ситуацији када се насилник измести, односно удаљи из стана (куће) где се догодило насиље, одлука о смештају у Сигурну кућу се не доноси и не треба да буде донета на основу захтева других система јер је то ингеренција и одговорност органа старатељства. За поступање центра у таквим ситуацијама је такође значајно и укључивање жртве у доношењу такве одлуке. Другачији став полиције је необавезујући за центар за социјални рад јер исти има право на другачији став, до првог наредног састанка Групе за координацију где је потребно ускладити ставове уз аргументовано образложење сопствених поступања. Коначна одлука, која мора да буде у сврси заштите најбољег интереса жртве се доноси на Групи за координацију и уз поштовање воље жртве.

У ситуацијама када је изречена мера удаљења насилника из куће (стана), меру прате, према Закону о спречавању насиља у породици, професионалци из свих система са јасно дефинисаном обавезом да пријаве уколико имају сазнања да се мера крши, чак иако је и жртва дала пристанак да се насилник врати у породицу. Непријављивање кршења мере од стране центра за социјални рад повлачи одговорност центра и задужених стручних радника.

Поступање професионалаца из других система, чак и у техничком смислу (превоз жртава насиља), није део одговорности и обавезе органа старатељства у заштити жртава насиља према одредбама Закона о спречавању насиља у породици. Закон јасно дефинише поступање свих система, обавезу заједничких деловања и доношења заједничких одлука али не и питање унутрашње организације свих учесника у поступку заштите. Стога је инсистирање професионалаца из полиције на обезбеђивању превоза са ваше стране непримерено, њихова обавеза је да вас обавесте о поступку ''саслушања'' јер је у таквим ситуацијама неопходно присуство представника органа старатељства.

Одлуку о томе да ли ће изаћи на терен заједно са полицијским службеницима орган старатељства након пријаве доноси у складу са сопственом проценом сврсисходности таквог заједничког појављивања јер су насилни догађаји и доживљаји насиља различити код појединаца. Одлуку о свакој пријави и започињању поступка заштите орган старатељства доноси самостално, уз обавезно учешће Интерног тима које има додатна знања и вештине за доношење одлуке о даљем поступању и методологији рада у спровођењу одлуке која је у најбољем интересу жртве.

Да ли се потенцијални починиоци позивају на разговор у центар за социјални рад и укључују у процес рада по пријавама породичног насиља?

Током спровођења процеса екстерне супервизије као и током држања обуке „Процена и планирање у заштити деце жртава насиља у породици“, коју држе саветници Одељења за процену стручног рада / супервизију, у неколико наврата је од стране стручних радника органа старатељства покренуто питање обавезе укључивања потенцијалних починилаца насиља у породици у процес рада по пријавама за насиље у породици. Наведено је да у оквиру центара за социјални рад постоји дилема да ли се потенцијални починиоци насиља уопште позивају на разговоре. Пракса неких центара за социјални рад је да се то не чини па тако потенцијални починиоци насиља бивају потпуно искључени из процеса процене и планирања рада на заштити жртва насиља у породици. У даљем тексту следе упутства и објашњења оправданости и обавезности укључивања потенцијалних починилаца насиља у породици у овакве поступке.

Обавезност проистиче из нормативних аката који дефинишу ову област, а пре свега из Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад и Породичног закона Републике Србије.

Правилник о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад у члану 2. дефинише појам корисника на следећи начин :

"Корисник" означава особу, породицу или социјалну групу у заједници која користи услуге социјалних служби у задовољавању потреба и која без подршке тих служби не може достићи или одржати квалитет живота или заштитити своја права.

Даље, исти правилник у чл. 55. дефинише поступак процене наводећи обавезне радње међу којима је и опсервација и разговор са члановима породице (чланови домаћинства и шире породице, друге значајне особе из корисниковог окружења), а у чл. 56. наводи као обавезан део садржаја процене за децу и младе: „Опис и процена породичног функционисања (код детета и друге деце у породици : основна нега, емоционална топлина, стимулација, вођство и границе; лична својства родитеља и чланова шире породице : физичко и ментално здравље, злоупотреба супстанци, ментална ометеност, злостављање у детињству, стабилност породичног окружења, породична историја и функционисање, подршка шире породице).“

У процени потреба одрасле и старе особе:

„Опис и процену породичног функционисања (лична својства чланова породице и домаћинства : физичко и ментално здравље, злоупотреба супстанци, ментална ометеност, злостављање у детињству, стабилност породичног окружења, породична историја и функционисање; подршка шире породице за одрасле и старе особе у ризику: основна нега, емоционална повезаност, стимулација).

Породични закон Републике Србије у чл. 197. дефинише породицу.

Члановима породице у смислу става 1. овог члана сматрају се :

1. супружници или бивши супружници;

2. деца, родитељи и остали крвни сродници, те лица у тазбинском или адоптивном сродству, односно лица која везује хранитељство;

3. лица која живе или су живела у истом породичном домаћинству;

4. ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери;

5. лица која су међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, односно која имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живела у истом породичном домаћинству.

На основу наведеног произилази да је потенцијални починилац насиља у породици члан породице која је корисник услуга социјалних служби, а да је обавезан део поступка процене разговор са члановима породице, као и да је процена породичног функционисања обавезан саставни део садржаја почетне процене.

Поред нормативне, основаност укључивања потенцијалног починиоца у спровођење стручног поступка по пријавама за насиље у породици, постоје и следећи стручни аргументи:

У циљу постизања свеобухватне, поуздане и објективне процене потребно је прикупљати податке из различитих, односно из свих расположивих извора.

Процена породичног функционисања подразумева утврђивање односа између чланова породице, постојање евентуално неравномерне дистрибуције моћи и злоупотребе моћи и контроле у породичном систему, а до чега је немогуће доћи без процене свих чланова породице.

Стручна процена починилаца насиља на основу интервјуа вођених од стране стручних радника и опсервације током интервјуа као и свеукупног понашања и односа потенцијалног починиоца насиља према институцијама и стручним радницима даје податке о спремности односно неспремности починиоца да прихвати одговорност за своје поступке, процењује се ниво одговорности који је потенцијални починилац насиља спреман да прихвати, постојање механизама рационализовања, минимализовања и пројекције којима починилац правда своје насилно понашање, његовим манипулативним склоностима и спремности и способности за кориговање свог понашања, историји насиља у његовој примарној породици, афективној стабилности, као и постојање других стресних момената који повећавају ризик од насилног понашања, предрасуда и стереотипа, уверења и ставова од значаја за предикцију будућег понашања.

Све ово је од значаја за процену ризика од поновљеног насиља, од ескалације насилних облика понашања па и од фаталних исхода. Жртва због специфичности своје позиције може превидети ризике и опасности којима је изложена док стручни радници захваљујући специфичним знањима из ове области и објективним приступом могу сагледати ове ризике и у складу са тим реаговати, односно примењивати и предлагати одговарајуће мере и поступке.

Већ и сам начин вођења разговора са потенцијалним починиоцем насиља са јасним постављањем граница, али и информисање починиоца, психоедукација и упозоравање на могуће последице насилног понашања могу деловати корективно, односно представљати стандардне мере поступања са циљем организовања и реализације ефикасне заштите жртава насиља у породици.

Велики број пријава за насиље у породици односи се на породице са малолетном децом која су тада и индиректне, а некад и директне жртве насиља у породици. У тим ситуацијама често се паралелно воде поступци за заштиту жртава од насиља у породици и поступци за вршење родитељског права, поступци за регулисање личних односа детета са родитељем итд. У оквиру ових поступака неопходно је процењивати родитељске компетенције потенцијалних починилаца насиља што није могуће без непосредног контакта са потенцијалним починиоцем и без процене ризика од насиља у породици.

Починиоци насиља у породици могу бити упућени на третман починилаца насиља у партнерским односима уколико према процени испуњавају услове за укључивање у овај третман. неки од услова су : признање почињеног дела, елементарно прихватање одговорности и спремност да се укључи у третман, способност за ментализацију - одсуство душевне болести, болести зависности, потписивање уговора о ненасиљу - односно обавезивање да током третмана неће испољавати насилно понашање уз сагласност да терапеут током третмана контактира жртву и проверава одсуство насиља итд. Општи циљ је заустављање насиља и спречавање насиља у партнерским односима у породици и заштити жртава од насиља. Посебни циљеви су : стицање увида у природу насилног понашања, преузимање одговорности за насиље, промена уверења која доприносе насиљу, развијање нових просоцијалних образаца понашања. Овај третман је вођен од стране специјално обучених терапеута, а центар за социјални рад може упутити починиоца на третман.

Починиоца насиља у породици као члана породице такође у зависности од околности и процене степена угрожености жртава треба укључити у сачињавање планова мера и услуга. То је нарочито од значаја када се заједница живота између жртве и починиоца обнавља (што је чест случај), али и у ситуацијама њихове раздвојености када постоји потреба уређења односа родитељ - дете. План мера и услуга може бити сачињен посебно са починиоцем, а посебно са жртвом, ако околности и процена ризика тако налажу. Приликом планирања и реализације наведених радњи увек треба најпре водити рачуна о безбедности жртве, односно жртава насиља у породици и уз њихову пуну партиципацију.

У вези са евентуалном опаском да стручни радници нису довољно компетентни да процењују починиоце насиља треба истаћи да у складу са важећим прописима постоји обавеза континуираног едуковања и стручног усавршавања запослених. Постоје бројне едукације у овој области које се одвијају последње две деценије од увођења дела о заштити од насиља у породици у Породични закон. Очекује се да су чланови интерног тима за насиље у породици додатно едуковани и да могу помоћи стручним радницима приликом процене и планирања заштите жртава породичног насиља.

Која служба или стручни тим у центру за социјални рад поступа по пријави насиља у породици када су у породичном систему присутна деца или младе особе?

У случајевима пријављеног насиља у породицама у којима поред одраслих лица има и деце формирају се предмети заштите на имена свих лица која су у конкретном случају евидентирана као жртве. Уколико је одрасло лице родитељ, старатељ или хранитељ деце, који се о њима непосредно брине и стара, због свеобухватне процене и плана заштите жртава насиља у породици препорука је да се овим предметима задужи стручни радник службе за децу и младе. Када је жртва насиља неко друго одрасло лице које живи са децом у заједничком домаћинству, а то лице није њихов родитељ, старатељ или хранитељ, предметом на плану заштите одраслог лица се задужује стручни радник службе за одрасла и старија лица док ће укључивање и ангажовање службе за децу и младе на плану заштите деце зависити од претходне процене степена ризика и њихове угрожености актуелним породичним приликама.

Када је евидентирана пријава насиља у породици између ванбрачних или брачних партнера, који живе у заједничком домаћинству и немају заједничку децу, али имају децу из претходних ванбрачних или брачних заједница, поверену другом родитељу ради самосталног вршења родитељског права, а коју виђају према моделу претходно утврђеном правноснажном судском пресудом, у поступку пружања заштите од насиља у породици одраслом лицу првобитно мора да поступа Служба за одрасла и старија лица док ће укључивање и ангажовање Службе за децу и младе на плану заштите деце зависити од претходне процене степена ризика и њихове угрожености актуелним породичним приликама. Уколико деца из претходних ванбрачних или брачних заједница живе на територији друге општине или града, о евидентираном насиљу неопходно је информисати месно надлежни орган старатељства према месту пребивалишта деце, а како би исти орган старатељства благовремено проценио потребу и целисходност покретања поступака ради њихове додатне заштите.

Када је евидентирана пријава насиља у породици између ванбрачних или брачних партнера, са којима у заједничком домаћинству живи и пунолетна, млада особа, која није присуствовала вршењу насиља јер студира у другом граду и само периодично долази у посету родитељима, у поступку пружања заштите од насиља у породици одраслом лицу поступа Служба за одрасла и старија лица. Пунолетна, млада особа не сматра се директном жртвом насиља у породици уколико је насиље евидентирано између његових родитеља али се подразумева његова партиципација у поступку.

Када су деца измештена из биолошке породице у којој је касније евидентирана пријава насиља у породици између родитеља, или између једног родитеља и других пунолетних сродника детета, у циљу пружања заштите од насиља у породици пунолетном лицу поступа Служба за одрасла и старија лица. Сматра се да је измештањем детета из биолошке породице њему обезбеђено безбедно окружење, било да је то у хранитељској, сродничкој или другој породици, односно установи социјалне заштите.

У ситуацијама када је починилац насиља млада особа која нема навршених 26 година живота, а жртва његов одрасли сродник (нпр. деда), у поступку заштите од насиља у породици са жртвом насиља поступа Служба за одрасла и старија лица. Починиоца насиља у породици, као члана породице, такође треба укључити у сачињавање планова мера и услуга. У зависности од околности и процене степена ризика, као и угрожености саме жртве, план мера и услуга може бити сачињен посебно са починиоцем а посебно са жртвом насиља у породици, препорука је да планове тада не ради исти стручни радник. У сваком случају мора се водити рачуна о безбедности жртве и обезбедити њена пуна партиципација. Препорука је да са починиоцем насиља у породици раде додатно едуковани стручни радници, независно од службе у којој су стално радно ангажовани, а који ће водитељу случаја помоћи и пружити адекватну стручну подршку у процени и планирању заштите жртве насиља (нпр. чланови интерног тима за насиље у породици).

Да ли је непосредни старатељ дужан да присуствује контролама штићеника који се налази на мери обавезног психијатријског лечења на слободи?

Непосредни старатељ је дужан да присуствује контролама штићеника који се налази на мери обавезног психијатријског лечења на слободи. Ова обавеза старатеља произилази из прописа који регулишу питања у вези обавезног психијатријског лечења. Подразумева се да старатељ мора активно пратити стање штићеника и учествовати у свим релевантним процесима, укључујући његове контролне прегледе и терапијске сесије. На такав начин се осигурава да штићеник добија одговарајућу медицинску заштиту и негу, као и да се не нарушава његова и безбедност и здравље других лица.

Да ли је непосредни старатељ дужан да иде као пратња штићеника који се превози у здравствену установу возилом хитне помоћи?

Непосредни старатељ није увек дужан да иде као пратња штићеника који се превози у здравствену установу возилом хитне помоћи осим уколико је то специфично предвиђено одлуком суда или надлежног органа. У пракси, ако се штићеник због медицинског стања или обавезне медицинске интервенције превози у здравствену установу возилом хитне помоћи, пратња старатеља може бити пожељна, али није нужно обавезна. Услед неких других специфичних околности (на пример потреба за давањем сагласности за задржавање штићеника на стационарном лечењу) може се од старатеља захтевати да буде присутан у пратњи. Ако постоји и најмањи ризик од могућег насилног понашања штићеника или конкретна ситуација захтева додатни опрез и пажњу, препорука је да из безбедносних разлога у пратњи обавезно буду присутни и полицијски службеници. Уколико постоји могућност, увек је добро да се претходно обаве консултације са здравственом установом која организује превоз пацијента.

Да ли непосредни старатељ има обавезу да предузима све активности неопходне за заштиту здравља и добробит штићеника у отвореној заштити, укључујући и давање редовне терапије или друге медицинске интервенције које су у складу са његовим потребама?

У вези непосредне бриге о лицима под непосредном старатељском заштитом, која се налазе у отвореној заштити, орган старатељства има обавезу да осигура да буду предузете све активности неопходне за заштиту здравља и добробити тих лица, укључујући и давање редовне терапије или друге медицинске интервенције које су у складу са њиховим потребама. Ово не значи да стручни радници, који у име органа старатељства обављају послове старатеља, овакве радње треба непосредно да спроводе већ да из окружења штићеника, на основу претходне процене стања и потреба, као и одговарајућег плана његове заштите, обезбеде неко лице од којег се може очекивати да ће такве радње надзирати или правилно спроводити.

Да ли је орган старатељства у обавези да поред решења о старатељству приложи и додатну сагласност када штићенику отвара банковни рачун или подиже његове редовне месечне приходе?

Орган старатељства је у обавези да поред решења о старатељству приложи и додатну сагласност када штићенику отвара банковни рачун или подиже његове редовне месечне приходе. Према важећим законским прописима старатељство подразумева да старатељ, односно орган старатељства, доноси одлуке у име и за рачун штићеника што свакако укључује и управљање имовинским и финансијским питањима. Када је у питању отварање рачуна или подизање прихода штићеника, пословне банке често захтевају додатну документацију, што између осталог може бити и сагласност органа старатељства, а како би се потврдило да је конкретна радња у најбољем интересу штићеника, као и да је иста у складу са постојећим законским оквиром за обављање таквих активности. Сагласност у оваквим ситуацијама обезбеђује додатну гаранцију да је све учињено у складу са законом који регулише заштиту права и интереса штићеника.

Да ли стручни радници правне струке могу у име органа старатељства обављати послове старатеља?

Стручни радници правне струке у центрима за социјални рад могу обављати послове старатеља лицу под непосредном старатељском заштитом органа старатељства изузев у ситуацијама када непосредно учествују у спровођењу управног поступка ради постављања старатеља конкретном лицу, а с обзиром на потребу очувања непристрасности и избегавања сукоба интереса у одлучивању.

На који начин се може реализовати саветодавни рад предвиђен мером корективног надзора када у локалној заједници не постоји одговарајуће саветовалиште?

Корективни надзор над вршењем родитељског права је породичноправна мера предвиђена Породичним законом Републике Србије којом се ограничава аутономија родитеља у вршењу родитељског права када се оно врши на штету детета, али још не постоје услови за одузимање родитељског права.

Циљ ове мере је промена понашања родитеља кроз надзор, саветовање и помоћ и иста се изриче уколико родитељ занемарује обавезе према детету али занемаривање није таквог интензитета да би се одмах одузело родитељско право и објективно постоји нада да ће се родитељево понашање поправити уз надзор и стручну помоћ, као и да се претходно процењена угроженост детета може отклонити корективним мерама.

Центар за социјални рад је носилац ове мере и у потпуности је одговоран за њено спровођење, у свакој фази мора процењивати да ли је иста мера сврсисходна и спроводива у датим околностима.

Уколико странка нема где да оде у саветовалиште, а изречена мера корективног надзора над вршењем родитељског права предвиђа саветодавни рад у саветовалишту, Центар за социјални рад не може аутоматски обуставити меру с обзиром да постоје и законски и практични разлози који се у таквим ситуацијама могу предузети.

Уколико се правилно документују сви претходни покушаји спровођења мере и немогућност спровођења исте у целини због непостојања капацитета у општини или безуспешног покушаја упућивања потенцијалног корисника у друга саветовалишта, може се покренути поступак преиспитивања мере и затражити измена њеног садржаја, нпр. да се мера реализује кроз индивидуалне разговоре са психологом или социјалним радником унутар центра за социјални рад, ангажовањем екстерних стручњака који пружају саветодавне услуге или кроз сарадњу са другим установама из области здравства или невладиним организацијама које се баве подршком породици и родитељству.

Ради унапређења родитељских вештина и добијања подршке у остваривању родитељске улоге родитељ у оквиру мере корективног надзора над вршењем родитељског права може бити упућен да, у одређеном року, приступи саветовалишном раду у саветовалишту за породицу или установи специјализованој за посредовање у породичним односима по сопственом избору, као и да центру за социјални рад достави доказ о укључености и присуству саветодавном раду.

Могу ли, и у којим околностима, видео позиви представљати прихватљив модел виђања између детета и родитеља, уместо њиховог непосредног контакта?

Модел виђања детета са родитељем може судском одлуком бити регулисан тако да се виђања одвијају путем видео позива али то зависи од конкретних околности случаја и процене шта је у најбољем интересу детета. Овакав облик виђања може се одредити уколико, на пример : постоји физичка удаљеност (родитељи живе у различитим државама); постоје безбедносни или здравствени разлози забране непосредног контакта; постоје проблеми у понашању родитеља (нпр. вршење тешких кривичних дела, насиље или злоупотреба супстанци); дете се осећа угрожено или одбија физички контакт са родитељем или би такав контакт могао да изазове штету по његово емоционално и/или физичко здравље.

Непосредни контакт детета и родитеља традиционално подразумева физичко присуство, међутим, у савременој пракси, посебно у ситуацији када физички контакт није могућ или би био штетан за дете, видео позиви се прихватају као облик алтернативног или посредног контакта, али не као његов пуни еквивалент.

Контакт детета са родитељем има истовремено и правни и психолошки значај, посебно када се ради о одржавању односа путем алтернативних облика, као што су видео позиви.

Правни аспект:

• дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, осим ако би то било штетно по дете;

• право на контакт је право детета а не родитеља;

• суд је дужан да заштити то право чак и против воље родитеља ако је то у најбољем интересу детета;

• контакт може бити физички (непосредан) или посредан (видео позиви, телефон....).

Психолошки аспект:

• контакт са оба родитеља је важан за емоционални и социјални развој детета, осим када један родитељ објективно представља опасност;

• ефекти редовног контакта јесу осећај сигурности и припадности, очување емоционалне везе са родитељем и развој личног и породичног идентитета детета кроз однос са оба родитеља;

• околности које оправдавају видео контакте могу бити постепеност у обнављању односа, умањење анксиозности код детета или стварање рутине пре него што се пређе на непосредни контакт.

Закључак

Контакт детета и родитеља путем видео позива је правно дозвољен али се као трајнија замена за непосредни контакт одређује у изузетним ситуацијама које могу оправдати такав начин одржавања личних односа као безбедну, прихватљиву и прелазну меру или средство за очување везе.

Да ли услугу неодложне интервенције у центру за социјални рад могу да пружају искључиво запослени који обављају стручне послове или је ту врсту услуге дозвољено да пружају и запослени са правном струком?

Узимајући у обзир да се пружање услуге неодложне интервенције, између осталог, састоји и од фазе процене и фазе планирања, препорука је да исту услугу пружа запослени који има способност да испуни њене захтеве и циљеве, односно запослени који обављају стручне послове у центру за социјални рад. Уколико је интерним актом органа старатељства, из организационих или неких других разлога, предвиђено да и стручни радници правне струке у центру за социјални рад буду обухваћени планом приправности целисходно је да им се у таквим ситуацијама обезбеди доступност запосленог на стручним пословима, а како би се обезбедили предуслови да правник у сарадњи са њим ( нпр. консултације телефоном ) може квалитетно да реализује наведену услугу.

Које могућности стоје на располагању родитељу у случају противправног задржавања детета од стране другог родитеља, супротно судској одлуци о вршењу родитељског права?

Покретање поступка принудног извршења судске одлуке: Природа породичних односа често претпоставља извесне потешкоће у смислу добровољног извршења одлука судова којима се обезбеђује заштита права детета. У ситуацијама када између родитеља постоји таква врста спора извршење одлуке суда мора се обезбедити у поступку принудног извршења који је регулисан одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. Остваривање интегралне заштите права детета нужно претпоставља ефикасну заштиту ових права и у извршном поступку а поштовање стандарда најбољег интереса детета у таквим ситуацијама представља континуирани изазов за све актере у систему заштите деце.

Принудно извршење одлука у вези са вршењем родитељског права, између осталог, може имати за циљ омогућавање самосталног вршења родитељског права, односно предају детета родитељу коме је претходном одлуком суда дете поверено. Поступак принудног извршења пред надлежним судом може покренути родитељ коме је поверено вршење родитељског права, неко друго лице или установа којој је дете поверено на чување и васпитање, као и надлежни орган старатељства - центар за социјални рад.

За доношење решења о извршењу и спровођење извршења у вези са вршењем родитељског права искључиво је надлежан суд. Након што процени околности сваког конкретног случаја, надлежни суд има могућност да одреди извршење принудним одузимањем и предајом детета, изрицањем новчане казне или казне затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења, или лицу од чије воље зависи предаја детета.

Према изричитој законској одредби, решење о извршењу доставља се надлежном органу старатељства - центру за социјални рад најкасније 10 дана пре почетка извршења, у чије име у извршном поступку учествује психолог. Психолог органа старатељства дужан је да утврди емоционални статус детета, начин његовог реаговања на стрес и механизме преовладавања, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато, као и друге чињенице значајне за организовање извршења. Психолог обавља и информативно саветодавни рад са лицем код кога се дете налази и покушава да издејствује добровољну предају детета уз упознавање тог лица да се тако избегавају трауматско реаговање детета и могуће штетне последице по његов раст и уредан развој.

Подношење кривичне пријаве због одузимања малолетног лица: Ко малолетно лице противправно задржи или одузме од родитеља коме је оно поверено или онемогућава извршење одлуке којом је малолетно лице поверено одређеном лицу чини кривично дело Одузимање малолетног лица из члана 191. Кривичног законика и може се казнити новчаном казном или затвором до три године.

Уколико је услед наведеног дела теже угрожено здравље, васпитање или школовање малолетног лица учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година.

Уколико учинилац добровољно преда дете лицу коме је поверено или омогући извршење одлуке о поверавању суд га у тој ситуацији може ослободити од казне.

Обраћање надлежном органу старатељства - центру за социјални рад: У ситуацији противправног задржавања детета, поред покретања поступка принудног извршења и подношења кривичне пријаве, можете се обратити и надлежном органу старатељства - центру за социјални рад који кроз систем услуга и мера социјалне заштите може пружити широк спектар психо-социјалне подршке на плану преузимања детета од стране родитеља коме је поверено вршење родитељског права.

Ко потписује налаз и стручно мишљење?

У центрима за социјални рад налаз и стручно мишљење је формални документ који се израђује поводом неког захтева или по службеној дужности и који превасходно има стручни карактер.

Водитељ случаја обавезно потписује налаз с обзиром да је особа која има директан контакт с корисником па је самим тим и главни аутор истог, одговоран за обраду случаја и доношење стручног мишљења на основу претходно прикупљених података. У стандардним мање сложеним ситуацијама када нема потребе за усмереном проценом нити израженијих ризика по корисника или друга лица (нпр. регулисање породичноправних односа без конфликта, заштита одраслих и старијих особа без евидентираног занемаривања или насиља, школа тражи мишљење у вези са социјалним статусом породице....) налазе и мишљења углавном потписује само водитељ случаја.

Потписом се потврђује да особа стоји иза садржаја налаза и стручног мишљења, као и да је учествовала у његовој изради. У ситуацијама када је за потребе случаја формиран стручни тим, препорука је да сви чланови тима, који учествују у доношењу мишљења, потпишу документ. Уколико стручни радник не учествује у доношењу одлуке, већ је за потребе случаја само консултован, тада стручни радник не потписује налаз. Потпис свих чланова тима потврђује да је налаз донет заједнички, уз тимску подршку.

Супервизор није обавезан потписник сваког налаза и мишљења, али може и треба да потпише у одређеним ситуацијама, у складу са професионалним стандардима и сложеношћу случаја. У стандардним мање сложенијим случајевима налаз потписује само водитељ случаја али у неким сложеним и високоризичним случајевима (одузимање родитељског права, насиље у породици, смештај детета у установу....) када учествује у доношењу тимске одлуке препорука је да и супервизор потпише налаз и тако потврди стручну процену. У неким спорним и осетљивим ситуацијама, посебно када су у питању предмети који се воде по захтеву суда или друге институције, документ органа старатељства има већу „тежину“ када се на њему налази и потпис супервизора, као важна потврда стручног ауторитета тима.

У пракси центара за социјални рад руководилац службе не потписује налаз и стручно мишљење у уобичајеним случајевима, међутим, у комплексним високоризичним ситуацијама (одузимање родитељског права, насиље у породици, усвојење....) када налаз израђује стручним тим, а руководилац учествује у доношењу мишљења или је и формално укључен као члан тима, препорука је да га и сам руководилац потпише.

Директор центра за социјални рад не потписује сам налаз и стручно мишљење већ само пратећу документацију, односно дописе или управне акте који се шаљу заједно са налазом, као стручним документом. Важећи прописи не прописују експлицитно да директор центра за социјални рад мора потписивати налазе и стручна мишљења појединачних стручних радника али у неким центрима постоји пракса да директор својим потписом потврди одређене врсте докумената ради њихове формалне верификације, међутим, то није универзално правило и може зависити од интерних процедура.

Уколико родитељи савесно обављају родитељску улогу, да ли је сама та чињеница довољна да би центар за социјални рад дао сагласност родитељима за отуђење дететове имовине, без јасне користи и оправдања у интересу детета?

Питања која укључују располагање имовином детета су са становишта права веома осетљива. Кључна улога органа старатељства јесте да поступа у најбољем интересу детета чак и када родитељи своју родитељску улогу обављају одговорно и савесно и када дете у оквиру породичног система има уредно задовољене развојне потребе. Малолетно лице не може самостално располагати имовином, а родитељи као законски заступници могу то учинити само уз претходну сагласност органа старатељства када се ради о располагању имовином веће вредности, односно ако се на било који начин може угрозити интерес детета.

Када је имовина правно већ пренета на дете свако накнадно отуђење те имовине у корист трећих лица, укључујући и родитеље, мора бити оправадано и у интерсесу детета, а не његових родитеља.

Нека од кључних питања за процену целисходности давања сагласности за располагање имовином детета:

• Да ли се детету нешто даје заузврат, компензација у виду неке друге имовине, средстава или осигурања?

• Да ли постоји конкретна и оправдана потреба у интересу детета да изгуби власништво над имовином?

• Да ли се давањем сагласности за реализацију правног посла може умањити имовинска сигурност детета?

• Да ли постоји ризик од могуће злоупотребе или прикривене радње (нпр. да се имовина даље прода или оптерети хипотеком)?

Дакле, чак и ако родитељи савесно обављају родитељску улогу, сама та чињеница није довољна да би центар за социјални рад дао сагласност за отуђење дететове имовине без јасне користи и оправдања у интересу детета. Није целисходно дати сагласност само на основу уредног родитељства и задовољених развојних потреба детета, већ мора постојати јасан, мерљив и правно утемељен интерес детета за такву промену у власништву.

У пракси, сагласности се врло ретко дају када се имовина преноси од детета ка родитељу, изузев када постоји противуслуга која у истом или већем обиму може користити детету.

Приликом доношења одлуке о давању сагласности за располагање имовином детета важно је узети у обзир и начин на који је дете претходно стекло имовину јер тај елемент може указивати на личну везаност детета за имовину и потребу да се са њом поступа са посебним обзиром. Истина је да орган старатељства теже даје сагласност за располагање имовином детета ако је дете ту имовину стекло поклоном или наследством, у поређењу са имовином која се из разлога практичне природе формално води на име детета, али је заправо стечена новцем, трудом и радом родитеља (нпр. куповина стана на име детета), када је орган старатељства далеко флексибилнији.

Ситуација када дете стекне имовину уговором о уступању и расподели имовине за живота је специфична јер се ради о мешовитом правном послу који није класичан поклон, али ни чисто наследно-правни инструмент. Ипак, слично као код поклона или наследства, орган старатељства поступа опрезно и строго проверава оправданост располагања таквом имовином јер се иста сматра личном имовином детета која је стечена на основу посебног уговора, а не имовином стеченом радом родитеља.

Да би се дала сагласност за пренос права власништва родитељи морају доказати да је располагање искључиво у корист детета, односно да ће се услови његовог живота на тај начин очигледно унапредити.

Центар за социјални рад треба да узима у обзир све релевантне информације које су му доступне приликом спровођења поступка располагања имовином детета, укључујући и оне које родитељи незванично саопште, али уз одређена ограничења и професионалне стандарде.

Који је правни значај службене белешке и у којим случајевима се може користити као писани документ и доказ у поступцима пред надлежним органима?

Службена белешка у центру за социјални рад користи се као писани документ којим се бележе релевантни подаци, информације или околности у вези са радом на случају. Службена белешка може садржавати информације о разговорима, проценама, поступцима и другим активностима које су везане за социјалну заштиту или подршку. Овај документ је важан за праћење рада, доношење одлука и извештавање о току поступка, као и за изградњу документације која може бити корисна у поступцима.

Правна снага службене белешке зависи од њеног садржаја и контекста. Иако службена белешка сама по себи није званичан правни акт, може имати значај као доказ у поступцима који се односе на права корисника. Управни поступци и друге правне ситуације могу захтевати службену белешку као доказ или основ за даље поступање. У том смислу, службена белешка мора бити тачна, потпуна и објективна јер може имати важност у доношењу одлука које се односе на права корисника или других странака.

Дакле, иако службена белешка није правно обавезујући акт сам по себи, њен садржај може имати правну снагу, посебно ако се користи као доказ. Овај документ се обично не сматра пресудним доказом, већ само као један од елемената у ширем контексту евалуације неког случаја.