Questions and answers for practitioners

Centri za socijalni rad obraćali su se Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu radi pružanja stručne podrške, odnosno davanja odgovora na pitanja u vezi dilema koje imaju zbog, kako su navodili, oprečnih stavova stručnih radnika i različitog načina postupanja u praksi.

 U cilju zauzimanja jedinstvenog stava po određenim pitanjima i unapređenja profesionalne prakse zaposlenih stručnih radnika u centrima za socijalni rad, na zvaničnoj stranici naše ustanove objavljujemo odgovore na sporna pitanja vezana za rad centara za socijalni rad, a sve u cilju jasnijeg razumevanja njihove nadležnosti i postupanja.

Ukoliko među odgovorima objavljenim na sajtu ne pronađete opcije koje se odnose na pitanja u vezi kojih imate dileme, uvek nam se možete obratiti za dodatnu stručnu podršku i pomoć oko tumačenja spornih pitanja.

Koje su nadležnosti i odgovornosti organa starateljstva u primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici?

U primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, organ starateljstva ima jasno definisane nadležnosti i odgovornosti, koje su u potpunosti usklađene sa standardima i zahtevima savremenog socijalnog rada, ali i sa zahtevima stručnog postupka koji se primenjuje u centru za socijalni rad.

U skladu sa tim, obaveza centara za socijalni rad u postupcima sprovođenja stručnog postupka nakon prijave nasilja i prethodne provere prihvatljivosti iste, bez obzira iz kog sistema je prijava stigla, jeste da izvrši procenu i definiše ko su žrtve nasilja. Procena podrazumeva prepoznavanje potreba žrtava, snaga i rizika po njihovu bezbednost. Definisane potrebe, snage i rizici su jedini osnov za preduzimanje daljih mera zaštite. Kada centar za socijalni rad proceni da je rizik po bezbednost nizak u situaciji kada se nasilnik izmesti, odnosno udalji iz stana (kuće) gde se dogodilo nasilje, odluka o smeštaju u Sigurnu kuću se ne donosi i ne treba da bude doneta na osnovu zahteva drugih sistema jer je to ingerencija i odgovornost organa starateljstva. Za postupanje centra u takvim situacijama je takođe značajno i uključivanje žrtve u donošenju takve odluke. Drugačiji stav policije je neobavezujući za centar za socijalni rad jer isti ima pravo na drugačiji stav, do prvog narednog sastanka Grupe za koordinaciju gde je potrebno uskladiti stavove uz argumentovano obrazloženje sopstvenih postupanja. Konačna odluka, koja mora da bude u svrsi zaštite najboljeg interesa žrtve se donosi na Grupi za koordinaciju i uz poštovanje volje žrtve.

U situacijama kada je izrečena mera udaljenja nasilnika iz kuće (stana), meru prate, prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, profesionalci iz svih sistema sa jasno definisanom obavezom da prijave ukoliko imaju saznanja da se mera krši, čak iako je i žrtva dala pristanak da se nasilnik vrati u porodicu. Neprijavljivanje kršenja mere od strane centra za socijalni rad povlači odgovornost centra i zaduženih stručnih radnika.

Postupanje profesionalaca iz drugih sistema, čak i u tehničkom smislu (prevoz žrtava nasilja), nije deo odgovornosti i obaveze organa starateljstva u zaštiti žrtava nasilja prema odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Zakon jasno definiše postupanje svih sistema, obavezu zajedničkih delovanja i donošenja zajedničkih odluka ali ne i pitanje unutrašnje organizacije svih učesnika u postupku zaštite. Stoga je insistiranje profesionalaca iz policije na obezbeđivanju prevoza sa vaše strane neprimereno, njihova obaveza je da vas obaveste o postupku ''saslušanja'' jer je u takvim situacijama neophodno prisustvo predstavnika organa starateljstva.

Odluku o tome da li će izaći na teren zajedno sa policijskim službenicima organ starateljstva nakon prijave donosi u skladu sa sopstvenom procenom svrsishodnosti takvog zajedničkog pojavljivanja jer su nasilni događaji i doživljaji nasilja različiti kod pojedinaca. Odluku o svakoj prijavi i započinjanju postupka zaštite organ starateljstva donosi samostalno, uz obavezno učešće Internog tima koje ima dodatna znanja i veštine za donošenje odluke o daljem postupanju i metodologiji rada u sprovođenju odluke koja je u najboljem interesu žrtve.

Da li se potencijalni počinioci pozivaju na razgovor u centar za socijalni rad i uključuju u proces rada po prijavama porodičnog nasilja?

Tokom sprovođenja procesa eksterne supervizije kao i tokom držanja obuke „Procena i planiranje u zaštiti dece žrtava nasilja u porodici“, koju drže savetnici Odeljenja za procenu stručnog rada / superviziju, u nekoliko navrata je od strane stručnih radnika organa starateljstva pokrenuto pitanje obaveze uključivanja potencijalnih počinilaca nasilja u porodici u proces rada po prijavama za nasilje u porodici. Navedeno je da u okviru centara za socijalni rad postoji dilema da li se potencijalni počinioci nasilja uopšte pozivaju na razgovore. Praksa nekih centara za socijalni rad je da se to ne čini pa tako potencijalni počinioci nasilja bivaju potpuno isključeni iz procesa procene i planiranja rada na zaštiti žrtva nasilja u porodici. U daljem tekstu slede uputstva i objašnjenja opravdanosti i obaveznosti uključivanja potencijalnih počinilaca nasilja u porodici u ovakve postupke.

Obaveznost proističe iz normativnih akata koji definišu ovu oblast, a pre svega iz Pravilnika o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad i Porodičnog zakona Republike Srbije.

Pravilnik o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad u članu 2. definiše pojam korisnika na sledeći način :

"Korisnik" označava osobu, porodicu ili socijalnu grupu u zajednici koja koristi usluge socijalnih službi u zadovoljavanju potreba i koja bez podrške tih službi ne može dostići ili održati kvalitet života ili zaštititi svoja prava.

Dalje, isti pravilnik u čl. 55. definiše postupak procene navodeći obavezne radnje među kojima je i opservacija i razgovor sa članovima porodice (članovi domaćinstva i šire porodice, druge značajne osobe iz korisnikovog okruženja), a u čl. 56. navodi kao obavezan deo sadržaja procene za decu i mlade: „Opis i procena porodičnog funkcionisanja (kod deteta i druge dece u porodici : osnovna nega, emocionalna toplina, stimulacija, vođstvo i granice; lična svojstva roditelja i članova šire porodice : fizičko i mentalno zdravlje, zloupotreba supstanci, mentalna ometenost, zlostavljanje u detinjstvu, stabilnost porodičnog okruženja, porodična istorija i funkcionisanje, podrška šire porodice).“

U proceni potreba odrasle i stare osobe:

„Opis i procenu porodičnog funkcionisanja (lična svojstva članova porodice i domaćinstva : fizičko i mentalno zdravlje, zloupotreba supstanci, mentalna ometenost, zlostavljanje u detinjstvu, stabilnost porodičnog okruženja, porodična istorija i funkcionisanje; podrška šire porodice za odrasle i stare osobe u riziku: osnovna nega, emocionalna povezanost, stimulacija).

Porodični zakon Republike Srbije u čl. 197. definiše porodicu.

Članovima porodice u smislu stava 1. ovog člana smatraju se :

1. supružnici ili bivši supružnici;

2. deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koja vezuje hraniteljstvo;

3. lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu;

4. vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri;

5. lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.

Na osnovu navedenog proizilazi da je potencijalni počinilac nasilja u porodici član porodice koja je korisnik usluga socijalnih službi, a da je obavezan deo postupka procene razgovor sa članovima porodice, kao i da je procena porodičnog funkcionisanja obavezan sastavni deo sadržaja početne procene.

Pored normativne, osnovanost uključivanja potencijalnog počinioca u sprovođenje stručnog postupka po prijavama za nasilje u porodici, postoje i sledeći stručni argumenti:

U cilju postizanja sveobuhvatne, pouzdane i objektivne procene potrebno je prikupljati podatke iz različitih, odnosno iz svih raspoloživih izvora.

Procena porodičnog funkcionisanja podrazumeva utvrđivanje odnosa između članova porodice, postojanje eventualno neravnomerne distribucije moći i zloupotrebe moći i kontrole u porodičnom sistemu, a do čega je nemoguće doći bez procene svih članova porodice.

Stručna procena počinilaca nasilja na osnovu intervjua vođenih od strane stručnih radnika i opservacije tokom intervjua kao i sveukupnog ponašanja i odnosa potencijalnog počinioca nasilja prema institucijama i stručnim radnicima daje podatke o spremnosti odnosno nespremnosti počinioca da prihvati odgovornost za svoje postupke, procenjuje se nivo odgovornosti koji je potencijalni počinilac nasilja spreman da prihvati, postojanje mehanizama racionalizovanja, minimalizovanja i projekcije kojima počinilac pravda svoje nasilno ponašanje, njegovim manipulativnim sklonostima i spremnosti i sposobnosti za korigovanje svog ponašanja, istoriji nasilja u njegovoj primarnoj porodici, afektivnoj stabilnosti, kao i postojanje drugih stresnih momenata koji povećavaju rizik od nasilnog ponašanja, predrasuda i stereotipa, uverenja i stavova od značaja za predikciju budućeg ponašanja.

Sve ovo je od značaja za procenu rizika od ponovljenog nasilja, od eskalacije nasilnih oblika ponašanja pa i od fatalnih ishoda. Žrtva zbog specifičnosti svoje pozicije može prevideti rizike i opasnosti kojima je izložena dok stručni radnici zahvaljujući specifičnim znanjima iz ove oblasti i objektivnim pristupom mogu sagledati ove rizike i u skladu sa tim reagovati, odnosno primenjivati i predlagati odgovarajuće mere i postupke.

Već i sam način vođenja razgovora sa potencijalnim počiniocem nasilja sa jasnim postavljanjem granica, ali i informisanje počinioca, psihoedukacija i upozoravanje na moguće posledice nasilnog ponašanja mogu delovati korektivno, odnosno predstavljati standardne mere postupanja sa ciljem organizovanja i realizacije efikasne zaštite žrtava nasilja u porodici.

Veliki broj prijava za nasilje u porodici odnosi se na porodice sa maloletnom decom koja su tada i indirektne, a nekad i direktne žrtve nasilja u porodici. U tim situacijama često se paralelno vode postupci za zaštitu žrtava od nasilja u porodici i postupci za vršenje roditeljskog prava, postupci za regulisanje ličnih odnosa deteta sa roditeljem itd. U okviru ovih postupaka neophodno je procenjivati roditeljske kompetencije potencijalnih počinilaca nasilja što nije moguće bez neposrednog kontakta sa potencijalnim počiniocem i bez procene rizika od nasilja u porodici.

Počinioci nasilja u porodici mogu biti upućeni na tretman počinilaca nasilja u partnerskim odnosima ukoliko prema proceni ispunjavaju uslove za uključivanje u ovaj tretman. neki od uslova su : priznanje počinjenog dela, elementarno prihvatanje odgovornosti i spremnost da se uključi u tretman, sposobnost za mentalizaciju - odsustvo duševne bolesti, bolesti zavisnosti, potpisivanje ugovora o nenasilju - odnosno obavezivanje da tokom tretmana neće ispoljavati nasilno ponašanje uz saglasnost da terapeut tokom tretmana kontaktira žrtvu i proverava odsustvo nasilja itd. Opšti cilj je zaustavljanje nasilja i sprečavanje nasilja u partnerskim odnosima u porodici i zaštiti žrtava od nasilja. Posebni ciljevi su : sticanje uvida u prirodu nasilnog ponašanja, preuzimanje odgovornosti za nasilje, promena uverenja koja doprinose nasilju, razvijanje novih prosocijalnih obrazaca ponašanja. Ovaj tretman je vođen od strane specijalno obučenih terapeuta, a centar za socijalni rad može uputiti počinioca na tretman.

Počinioca nasilja u porodici kao člana porodice takođe u zavisnosti od okolnosti i procene stepena ugroženosti žrtava treba uključiti u sačinjavanje planova mera i usluga. To je naročito od značaja kada se zajednica života između žrtve i počinioca obnavlja (što je čest slučaj), ali i u situacijama njihove razdvojenosti kada postoji potreba uređenja odnosa roditelj - dete. Plan mera i usluga može biti sačinjen posebno sa počiniocem, a posebno sa žrtvom, ako okolnosti i procena rizika tako nalažu. Prilikom planiranja i realizacije navedenih radnji uvek treba najpre voditi računa o bezbednosti žrtve, odnosno žrtava nasilja u porodici i uz njihovu punu participaciju.

U vezi sa eventualnom opaskom da stručni radnici nisu dovoljno kompetentni da procenjuju počinioce nasilja treba istaći da u skladu sa važećim propisima postoji obaveza kontinuiranog edukovanja i stručnog usavršavanja zaposlenih. Postoje brojne edukacije u ovoj oblasti koje se odvijaju poslednje dve decenije od uvođenja dela o zaštiti od nasilja u porodici u Porodični zakon. Očekuje se da su članovi internog tima za nasilje u porodici dodatno edukovani i da mogu pomoći stručnim radnicima prilikom procene i planiranja zaštite žrtava porodičnog nasilja.

Koja služba ili stručni tim u centru za socijalni rad postupa po prijavi nasilja u porodici kada su u porodičnom sistemu prisutna deca ili mlade osobe?

U slučajevima prijavljenog nasilja u porodicama u kojima pored odraslih lica ima i dece formiraju se predmeti zaštite na imena svih lica koja su u konkretnom slučaju evidentirana kao žrtve. Ukoliko je odraslo lice roditelj, staratelj ili hranitelj dece, koji se o njima neposredno brine i stara, zbog sveobuhvatne procene i plana zaštite žrtava nasilja u porodici preporuka je da se ovim predmetima zaduži stručni radnik službe za decu i mlade. Kada je žrtva nasilja neko drugo odraslo lice koje živi sa decom u zajedničkom domaćinstvu, a to lice nije njihov roditelj, staratelj ili hranitelj, predmetom na planu zaštite odraslog lica se zadužuje stručni radnik službe za odrasla i starija lica dok će uključivanje i angažovanje službe za decu i mlade na planu zaštite dece zavisiti od prethodne procene stepena rizika i njihove ugroženosti aktuelnim porodičnim prilikama.

Kada je evidentirana prijava nasilja u porodici između vanbračnih ili bračnih partnera, koji žive u zajedničkom domaćinstvu i nemaju zajedničku decu, ali imaju decu iz prethodnih vanbračnih ili bračnih zajednica, poverenu drugom roditelju radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, a koju viđaju prema modelu prethodno utvrđenom pravnosnažnom sudskom presudom, u postupku pružanja zaštite od nasilja u porodici odraslom licu prvobitno mora da postupa Služba za odrasla i starija lica dok će uključivanje i angažovanje Službe za decu i mlade na planu zaštite dece zavisiti od prethodne procene stepena rizika i njihove ugroženosti aktuelnim porodičnim prilikama. Ukoliko deca iz prethodnih vanbračnih ili bračnih zajednica žive na teritoriji druge opštine ili grada, o evidentiranom nasilju neophodno je informisati mesno nadležni organ starateljstva prema mestu prebivališta dece, a kako bi isti organ starateljstva blagovremeno procenio potrebu i celishodnost pokretanja postupaka radi njihove dodatne zaštite.

Kada je evidentirana prijava nasilja u porodici između vanbračnih ili bračnih partnera, sa kojima u zajedničkom domaćinstvu živi i punoletna, mlada osoba, koja nije prisustvovala vršenju nasilja jer studira u drugom gradu i samo periodično dolazi u posetu roditeljima, u postupku pružanja zaštite od nasilja u porodici odraslom licu postupa Služba za odrasla i starija lica. Punoletna, mlada osoba ne smatra se direktnom žrtvom nasilja u porodici ukoliko je nasilje evidentirano između njegovih roditelja ali se podrazumeva njegova participacija u postupku.

Kada su deca izmeštena iz biološke porodice u kojoj je kasnije evidentirana prijava nasilja u porodici između roditelja, ili između jednog roditelja i drugih punoletnih srodnika deteta, u cilju pružanja zaštite od nasilja u porodici punoletnom licu postupa Služba za odrasla i starija lica. Smatra se da je izmeštanjem deteta iz biološke porodice njemu obezbeđeno bezbedno okruženje, bilo da je to u hraniteljskoj, srodničkoj ili drugoj porodici, odnosno ustanovi socijalne zaštite.

U situacijama kada je počinilac nasilja mlada osoba koja nema navršenih 26 godina života, a žrtva njegov odrasli srodnik (npr. deda), u postupku zaštite od nasilja u porodici sa žrtvom nasilja postupa Služba za odrasla i starija lica. Počinioca nasilja u porodici, kao člana porodice, takođe treba uključiti u sačinjavanje planova mera i usluga. U zavisnosti od okolnosti i procene stepena rizika, kao i ugroženosti same žrtve, plan mera i usluga može biti sačinjen posebno sa počiniocem a posebno sa žrtvom nasilja u porodici, preporuka je da planove tada ne radi isti stručni radnik. U svakom slučaju mora se voditi računa o bezbednosti žrtve i obezbediti njena puna participacija. Preporuka je da sa počiniocem nasilja u porodici rade dodatno edukovani stručni radnici, nezavisno od službe u kojoj su stalno radno angažovani, a koji će voditelju slučaja pomoći i pružiti adekvatnu stručnu podršku u proceni i planiranju zaštite žrtve nasilja (npr. članovi internog tima za nasilje u porodici).

Da li je neposredni staratelj dužan da prisustvuje kontrolama štićenika koji se nalazi na meri obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi?

Neposredni staratelj je dužan da prisustvuje kontrolama štićenika koji se nalazi na meri obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Ova obaveza staratelja proizilazi iz propisa koji regulišu pitanja u vezi obaveznog psihijatrijskog lečenja. Podrazumeva se da staratelj mora aktivno pratiti stanje štićenika i učestvovati u svim relevantnim procesima, uključujući njegove kontrolne preglede i terapijske sesije. Na takav način se osigurava da štićenik dobija odgovarajuću medicinsku zaštitu i negu, kao i da se ne narušava njegova i bezbednost i zdravlje drugih lica.

Da li je neposredni staratelj dužan da ide kao pratnja štićenika koji se prevozi u zdravstvenu ustanovu vozilom hitne pomoći?

Neposredni staratelj nije uvek dužan da ide kao pratnja štićenika koji se prevozi u zdravstvenu ustanovu vozilom hitne pomoći osim ukoliko je to specifično predviđeno odlukom suda ili nadležnog organa. U praksi, ako se štićenik zbog medicinskog stanja ili obavezne medicinske intervencije prevozi u zdravstvenu ustanovu vozilom hitne pomoći, pratnja staratelja može biti poželjna, ali nije nužno obavezna. Usled nekih drugih specifičnih okolnosti (na primer potreba za davanjem saglasnosti za zadržavanje štićenika na stacionarnom lečenju) može se od staratelja zahtevati da bude prisutan u pratnji. Ako postoji i najmanji rizik od mogućeg nasilnog ponašanja štićenika ili konkretna situacija zahteva dodatni oprez i pažnju, preporuka je da iz bezbednosnih razloga u pratnji obavezno budu prisutni i policijski službenici. Ukoliko postoji mogućnost, uvek je dobro da se prethodno obave konsultacije sa zdravstvenom ustanovom koja organizuje prevoz pacijenta.

Da li neposredni staratelj ima obavezu da preduzima sve aktivnosti neophodne za zaštitu zdravlja i dobrobit štićenika u otvorenoj zaštiti, uključujući i davanje redovne terapije ili druge medicinske intervencije koje su u skladu sa njegovim potrebama?

U vezi neposredne brige o licima pod neposrednom starateljskom zaštitom, koja se nalaze u otvorenoj zaštiti, organ starateljstva ima obavezu da osigura da budu preduzete sve aktivnosti neophodne za zaštitu zdravlja i dobrobiti tih lica, uključujući i davanje redovne terapije ili druge medicinske intervencije koje su u skladu sa njihovim potrebama. Ovo ne znači da stručni radnici, koji u ime organa starateljstva obavljaju poslove staratelja, ovakve radnje treba neposredno da sprovode već da iz okruženja štićenika, na osnovu prethodne procene stanja i potreba, kao i odgovarajućeg plana njegove zaštite, obezbede neko lice od kojeg se može očekivati da će takve radnje nadzirati ili pravilno sprovoditi.

Da li je organ starateljstva u obavezi da pored rešenja o starateljstvu priloži i dodatnu saglasnost kada štićeniku otvara bankovni račun ili podiže njegove redovne mesečne prihode?

Organ starateljstva je u obavezi da pored rešenja o starateljstvu priloži i dodatnu saglasnost kada štićeniku otvara bankovni račun ili podiže njegove redovne mesečne prihode. Prema važećim zakonskim propisima starateljstvo podrazumeva da staratelj, odnosno organ starateljstva, donosi odluke u ime i za račun štićenika što svakako uključuje i upravljanje imovinskim i finansijskim pitanjima. Kada je u pitanju otvaranje računa ili podizanje prihoda štićenika, poslovne banke često zahtevaju dodatnu dokumentaciju, što između ostalog može biti i saglasnost organa starateljstva, a kako bi se potvrdilo da je konkretna radnja u najboljem interesu štićenika, kao i da je ista u skladu sa postojećim zakonskim okvirom za obavljanje takvih aktivnosti. Saglasnost u ovakvim situacijama obezbeđuje dodatnu garanciju da je sve učinjeno u skladu sa zakonom koji reguliše zaštitu prava i interesa štićenika.

Da li stručni radnici pravne struke mogu u ime organa starateljstva obavljati poslove staratelja?

Stručni radnici pravne struke u centrima za socijalni rad mogu obavljati poslove staratelja licu pod neposrednom starateljskom zaštitom organa starateljstva izuzev u situacijama kada neposredno učestvuju u sprovođenju upravnog postupka radi postavljanja staratelja konkretnom licu, a s obzirom na potrebu očuvanja nepristrasnosti i izbegavanja sukoba interesa u odlučivanju.

Na koji način se može realizovati savetodavni rad predviđen merom korektivnog nadzora kada u lokalnoj zajednici ne postoji odgovarajuće savetovalište?

Korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava je porodičnopravna mera predviđena Porodičnim zakonom Republike Srbije kojom se ograničava autonomija roditelja u vršenju roditeljskog prava kada se ono vrši na štetu deteta, ali još ne postoje uslovi za oduzimanje roditeljskog prava.

Cilj ove mere je promena ponašanja roditelja kroz nadzor, savetovanje i pomoć i ista se izriče ukoliko roditelj zanemaruje obaveze prema detetu ali zanemarivanje nije takvog intenziteta da bi se odmah oduzelo roditeljsko pravo i objektivno postoji nada da će se roditeljevo ponašanje popraviti uz nadzor i stručnu pomoć, kao i da se prethodno procenjena ugroženost deteta može otkloniti korektivnim merama.

Centar za socijalni rad je nosilac ove mere i u potpunosti je odgovoran za njeno sprovođenje, u svakoj fazi mora procenjivati da li je ista mera svrsishodna i sprovodiva u datim okolnostima.

Ukoliko stranka nema gde da ode u savetovalište, a izrečena mera korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava predviđa savetodavni rad u savetovalištu, Centar za socijalni rad ne može automatski obustaviti meru s obzirom da postoje i zakonski i praktični razlozi koji se u takvim situacijama mogu preduzeti.

Ukoliko se pravilno dokumentuju svi prethodni pokušaji sprovođenja mere i nemogućnost sprovođenja iste u celini zbog nepostojanja kapaciteta u opštini ili bezuspešnog pokušaja upućivanja potencijalnog korisnika u druga savetovališta, može se pokrenuti postupak preispitivanja mere i zatražiti izmena njenog sadržaja, npr. da se mera realizuje kroz individualne razgovore sa psihologom ili socijalnim radnikom unutar centra za socijalni rad, angažovanjem eksternih stručnjaka koji pružaju savetodavne usluge ili kroz saradnju sa drugim ustanovama iz oblasti zdravstva ili nevladinim organizacijama koje se bave podrškom porodici i roditeljstvu.

Radi unapređenja roditeljskih veština i dobijanja podrške u ostvarivanju roditeljske uloge roditelj u okviru mere korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava može biti upućen da, u određenom roku, pristupi savetovališnom radu u savetovalištu za porodicu ili ustanovi specijalizovanoj za posredovanje u porodičnim odnosima po sopstvenom izboru, kao i da centru za socijalni rad dostavi dokaz o uključenosti i prisustvu savetodavnom radu.

Mogu li, i u kojim okolnostima, video pozivi predstavljati prihvatljiv model viđanja između deteta i roditelja, umesto njihovog neposrednog kontakta?

Model viđanja deteta sa roditeljem može sudskom odlukom biti regulisan tako da se viđanja odvijaju putem video poziva ali to zavisi od konkretnih okolnosti slučaja i procene šta je u najboljem interesu deteta. Ovakav oblik viđanja može se odrediti ukoliko, na primer: postoji fizička udaljenost (roditelji žive u različitim državama); postoje bezbednosni ili zdravstveni razlozi zabrane neposrednog kontakta; postoje problemi u ponašanju roditelja (npr. vršenje teških krivičnih dela, nasilje ili zloupotreba supstanci); dete se oseća ugroženo ili odbija fizički kontakt sa roditeljem ili bi takav kontakt mogao da izazove štetu po njegovo emocionalno i/ili fizičko zdravlje.

Neposredni kontakt deteta i roditelja tradicionalno podrazumeva fizičko prisustvo, međutim, u savremenoj praksi, posebno u situaciji kada fizički kontakt nije moguć ili bi bio štetan za dete, video pozivi se prihvataju kao oblik alternativnog ili posrednog kontakta, ali ne kao njegov puni ekvivalent.

Kontakt deteta sa roditeljem ima istovremeno i pravni i psihološki značaj, posebno kada se radi o održavanju odnosa putem alternativnih oblika, kao što su video pozivi.

Pravni aspekt:

• dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, osim ako bi to bilo štetno po dete;

• pravo na kontakt je pravo deteta a ne roditelja;

• sud je dužan da zaštiti to pravo čak i protiv volje roditelja ako je to u najboljem interesu deteta;

• kontakt može biti fizički (neposredan) ili posredan (video pozivi, telefon....).

Psihološki aspekt:

• kontakt sa oba roditelja je važan za emocionalni i socijalni razvoj deteta, osim kada jedan roditelj objektivno predstavlja opasnost;

• efekti redovnog kontakta jesu osećaj sigurnosti i pripadnosti, očuvanje emocionalne veze sa roditeljem i razvoj ličnog i porodičnog identiteta deteta kroz odnos sa oba roditelja;

• okolnosti koje opravdavaju video kontakte mogu biti postepenost u obnavljanju odnosa, umanjenje anksioznosti kod deteta ili stvaranje rutine pre nego što se pređe na neposredni kontakt.

Zaključak

Kontakt deteta i roditelja putem video poziva je pravno dozvoljen ali se kao trajnija zamena za neposredni kontakt određuje u izuzetnim situacijama koje mogu opravdati takav način održavanja ličnih odnosa kao bezbednu, prihvatljivu i prelaznu meru ili sredstvo za očuvanje veze.

Da li uslugu neodložne intervencije u centru za socijalni rad mogu da pružaju isključivo zaposleni koji obavljaju stručne poslove ili je tu vrstu usluge dozvoljeno da pružaju i zaposleni sa pravnom strukom?

Uzimajući u obzir da se pružanje usluge neodložne intervencije, između ostalog, sastoji i od faze procene i faze planiranja, preporuka je da istu uslugu pruža zaposleni koji ima sposobnost da ispuni njene zahteve i ciljeve, odnosno zaposleni koji obavljaju stručne poslove u centru za socijalni rad. Ukoliko je internim aktom organa starateljstva, iz organizacionih ili nekih drugih razloga, predviđeno da i stručni radnici pravne struke u centru za socijalni rad budu obuhvaćeni planom pripravnosti celishodno je da im se u takvim situacijama obezbedi dostupnost zaposlenog na stručnim poslovima, a kako bi se obezbedili preduslovi da pravnik u saradnji sa njim (npr. konsultacije telefonom) može kvalitetno da realizuje navedenu uslugu.

Koje mogućnosti stoje na raspolaganju roditelju u slučaju protivpravnog zadržavanja deteta od strane drugog roditelja, suprotno sudskoj odluci o vršenju roditeljskog prava?

Pokretanje postupka prinudnog izvršenja sudske odluke: Priroda porodičnih odnosa često pretpostavlja izvesne poteškoće u smislu dobrovoljnog izvršenja odluka sudova kojima se obezbeđuje zaštita prava deteta. U situacijama kada između roditelja postoji takva vrsta spora izvršenje odluke suda mora se obezbediti u postupku prinudnog izvršenja koji je regulisan odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ostvarivanje integralne zaštite prava deteta nužno pretpostavlja efikasnu zaštitu ovih prava i u izvršnom postupku a poštovanje standarda najboljeg interesa deteta u takvim situacijama predstavlja kontinuirani izazov za sve aktere u sistemu zaštite dece.

Prinudno izvršenje odluka u vezi sa vršenjem roditeljskog prava, između ostalog, može imati za cilj omogućavanje samostalnog vršenja roditeljskog prava, odnosno predaju deteta roditelju kome je prethodnom odlukom suda dete povereno. Postupak prinudnog izvršenja pred nadležnim sudom može pokrenuti roditelj kome je povereno vršenje roditeljskog prava, neko drugo lice ili ustanova kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, kao i nadležni organ starateljstva - centar za socijalni rad.

Za donošenje rešenja o izvršenju i sprovođenje izvršenja u vezi sa vršenjem roditeljskog prava isključivo je nadležan sud. Nakon što proceni okolnosti svakog konkretnog slučaja, nadležni sud ima mogućnost da odredi izvršenje prinudnim oduzimanjem i predajom deteta, izricanjem novčane kazne ili kazne zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja, ili licu od čije volje zavisi predaja deteta.

Prema izričitoj zakonskoj odredbi, rešenje o izvršenju dostavlja se nadležnom organu starateljstva - centru za socijalni rad najkasnije 10 dana pre početka izvršenja, u čije ime u izvršnom postupku učestvuje psiholog. Psiholog organa starateljstva dužan je da utvrdi emocionalni status deteta, način njegovog reagovanja na stres i mehanizme preovladavanja, brzinu prilagođavanja na promene, emocionalne odnose deteta i lica sa kojim dete živi i licem kome treba da bude predato, kao i druge činjenice značajne za organizovanje izvršenja. Psiholog obavlja i informativno savetodavni rad sa licem kod koga se dete nalazi i pokušava da izdejstvuje dobrovoljnu predaju deteta uz upoznavanje tog lica da se tako izbegavaju traumatsko reagovanje deteta i moguće štetne posledice po njegov rast i uredan razvoj.

Podnošenje krivične prijave zbog oduzimanja maloletnog lica: Ko maloletno lice protivpravno zadrži ili oduzme od roditelja kome je ono povereno ili onemogućava izvršenje odluke kojom je maloletno lice povereno određenom licu čini krivično delo Oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. Krivičnog zakonika i može se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

Ukoliko je usled navedenog dela teže ugroženo zdravlje, vaspitanje ili školovanje maloletnog lica učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina.

Ukoliko učinilac dobrovoljno preda dete licu kome je povereno ili omogući izvršenje odluke o poveravanju sud ga u toj situaciji može osloboditi od kazne.

Obraćanje nadležnom organu starateljstva - centru za socijalni rad: U situaciji protivpravnog zadržavanja deteta, pored pokretanja postupka prinudnog izvršenja i podnošenja krivične prijave, možete se obratiti i nadležnom organu starateljstva - centru za socijalni rad koji kroz sistem usluga i mera socijalne zaštite može pružiti širok spektar psiho-socijalne podrške na planu preuzimanja deteta od strane roditelja kome je povereno vršenje roditeljskog prava.

Ko potpisuje nalaz i stručno mišljenje?

U centrima za socijalni rad nalaz i stručno mišljenje je formalni dokument koji se izrađuje povodom nekog zahteva ili po službenoj dužnosti i koji prevashodno ima stručni karakter.

Voditelj slučaja obavezno potpisuje nalaz s obzirom da je osoba koja ima direktan kontakt s korisnikom pa je samim tim i glavni autor istog, odgovoran za obradu slučaja i donošenje stručnog mišljenja na osnovu prethodno prikupljenih podataka. U standardnim manje složenim situacijama kada nema potrebe za usmerenom procenom niti izraženijih rizika po korisnika ili druga lica (npr. regulisanje porodičnopravnih odnosa bez konflikta, zaštita odraslih i starijih osoba bez evidentiranog zanemarivanja ili nasilja, škola traži mišljenje u vezi sa socijalnim statusom porodice....) nalaze i mišljenja uglavnom potpisuje samo voditelj slučaja.

Potpisom se potvrđuje da osoba stoji iza sadržaja nalaza i stručnog mišljenja, kao i da je učestvovala u njegovoj izradi. U situacijama kada je za potrebe slučaja formiran stručni tim, preporuka je da svi članovi tima, koji učestvuju u donošenju mišljenja, potpišu dokument. Ukoliko stručni radnik ne učestvuje u donošenju odluke, već je za potrebe slučaja samo konsultovan, tada stručni radnik ne potpisuje nalaz. Potpis svih članova tima potvrđuje da je nalaz donet zajednički, uz timsku podršku.

Supervizor nije obavezan potpisnik svakog nalaza i mišljenja, ali može i treba da potpiše u određenim situacijama, u skladu sa profesionalnim standardima i složenošću slučaja. U standardnim manje složenijim slučajevima nalaz potpisuje samo voditelj slučaja ali u nekim složenim i visokorizičnim slučajevima (oduzimanje roditeljskog prava, nasilje u porodici, smeštaj deteta u ustanovu....) kada učestvuje u donošenju timske odluke preporuka je da i supervizor potpiše nalaz i tako potvrdi stručnu procenu. U nekim spornim i osetljivim situacijama, posebno kada su u pitanju predmeti koji se vode po zahtevu suda ili druge institucije, dokument organa starateljstva ima veću „težinu“ kada se na njemu nalazi i potpis supervizora, kao važna potvrda stručnog autoriteta tima.

U praksi centara za socijalni rad rukovodilac službe ne potpisuje nalaz i stručno mišljenje u uobičajenim slučajevima, međutim, u kompleksnim visokorizičnim situacijama (oduzimanje roditeljskog prava, nasilje u porodici, usvojenje....) kada nalaz izrađuje stručnim tim, a rukovodilac učestvuje u donošenju mišljenja ili je i formalno uključen kao član tima, preporuka je da ga i sam rukovodilac potpiše.

Direktor centra za socijalni rad ne potpisuje sam nalaz i stručno mišljenje već samo prateću dokumentaciju, odnosno dopise ili upravne akte koji se šalju zajedno sa nalazom, kao stručnim dokumentom. Važeći propisi ne propisuju eksplicitno da direktor centra za socijalni rad mora potpisivati nalaze i stručna mišljenja pojedinačnih stručnih radnika ali u nekim centrima postoji praksa da direktor svojim potpisom potvrdi određene vrste dokumenata radi njihove formalne verifikacije, međutim, to nije univerzalno pravilo i može zavisiti od internih procedura.

Ukoliko roditelji savesno obavljaju roditeljsku ulogu, da li je sama ta činjenica dovoljna da bi centar za socijalni rad dao saglasnost roditeljima za otuđenje detetove imovine, bez jasne koristi i opravdanja u interesu deteta?

Pitanja koja uključuju raspolaganje imovinom deteta su sa stanovišta prava veoma osetljiva. Ključna uloga organa starateljstva jeste da postupa u najboljem interesu deteta čak i kada roditelji svoju roditeljsku ulogu obavljaju odgovorno i savesno i kada dete u okviru porodičnog sistema ima uredno zadovoljene razvojne potrebe. Maloletno lice ne može samostalno raspolagati imovinom, a roditelji kao zakonski zastupnici mogu to učiniti samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva kada se radi o raspolaganju imovinom veće vrednosti, odnosno ako se na bilo koji način može ugroziti interes deteta.

Kada je imovina pravno već preneta na dete svako naknadno otuđenje te imovine u korist trećih lica, uključujući i roditelje, mora biti opravadano i u intersesu deteta, a ne njegovih roditelja.

Neka od ključnih pitanja za procenu celishodnosti davanja saglasnosti za raspolaganje imovinom deteta:

• Da li se detetu nešto daje zauzvrat, kompenzacija u vidu neke druge imovine, sredstava ili osiguranja?

• Da li postoji konkretna i opravdana potreba u interesu deteta da izgubi vlasništvo nad imovinom?

• Da li se davanjem saglasnosti za realizaciju pravnog posla može umanjiti imovinska sigurnost deteta?

• Da li postoji rizik od moguće zloupotrebe ili prikrivene radnje (npr. da se imovina dalje proda ili optereti hipotekom)?

Dakle, čak i ako roditelji savesno obavljaju roditeljsku ulogu, sama ta činjenica nije dovoljna da bi centar za socijalni rad dao saglasnost za otuđenje detetove imovine bez jasne koristi i opravdanja u interesu deteta. Nije celishodno dati saglasnost samo na osnovu urednog roditeljstva i zadovoljenih razvojnih potreba deteta, već mora postojati jasan, merljiv i pravno utemeljen interes deteta za takvu promenu u vlasništvu.

U praksi, saglasnosti se vrlo retko daju kada se imovina prenosi od deteta ka roditelju, izuzev kada postoji protivusluga koja u istom ili većem obimu može koristiti detetu.

Prilikom donošenja odluke o davanju saglasnosti za raspolaganje imovinom deteta važno je uzeti u obzir i način na koji je dete prethodno steklo imovinu jer taj element može ukazivati na ličnu vezanost deteta za imovinu i potrebu da se sa njom postupa sa posebnim obzirom. Istina je da organ starateljstva teže daje saglasnost za raspolaganje imovinom deteta ako je dete tu imovinu steklo poklonom ili nasledstvom, u poređenju sa imovinom koja se iz razloga praktične prirode formalno vodi na ime deteta, ali je zapravo stečena novcem, trudom i radom roditelja (npr. kupovina stana na ime deteta), kada je organ starateljstva daleko fleksibilniji.

Situacija kada dete stekne imovinu ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života je specifična jer se radi o mešovitom pravnom poslu koji nije klasičan poklon, ali ni čisto nasledno-pravni instrument. Ipak, slično kao kod poklona ili nasledstva, organ starateljstva postupa oprezno i strogo proverava opravdanost raspolaganja takvom imovinom jer se ista smatra ličnom imovinom deteta koja je stečena na osnovu posebnog ugovora, a ne imovinom stečenom radom roditelja.

Da bi se dala saglasnost za prenos prava vlasništva roditelji moraju dokazati da je raspolaganje isključivo u korist deteta, odnosno da će se uslovi njegovog života na taj način očigledno unaprediti.

Centar za socijalni rad treba da uzima u obzir sve relevantne informacije koje su mu dostupne prilikom sprovođenja postupka raspolaganja imovinom deteta, uključujući i one koje roditelji nezvanično saopšte, ali uz određena ograničenja i profesionalne standarde.

Koji je pravni značaj službene beleške i u kojim slučajevima se može koristiti kao pisani dokument i dokaz u postupcima pred nadležnim organima?

Službena beleška u centru za socijalni rad koristi se kao pisani dokument kojim se beleže relevantni podaci, informacije ili okolnosti u vezi sa radom na slučaju. Službena beleška može sadržavati informacije o razgovorima, procenama, postupcima i drugim aktivnostima koje su vezane za socijalnu zaštitu ili podršku. Ovaj dokument je važan za praćenje rada, donošenje odluka i izveštavanje o toku postupka, kao i za izgradnju dokumentacije koja može biti korisna u postupcima.

Pravna snaga službene beleške zavisi od njenog sadržaja i konteksta. Iako službena beleška sama po sebi nije zvaničan pravni akt, može imati značaj kao dokaz u postupcima koji se odnose na prava korisnika. Upravni postupci i druge pravne situacije mogu zahtevati službenu belešku kao dokaz ili osnov za dalje postupanje. U tom smislu, službena beleška mora biti tačna, potpuna i objektivna jer može imati važnost u donošenju odluka koje se odnose na prava korisnika ili drugih stranaka.

Dakle, iako službena beleška nije pravno obavezujući akt sam po sebi, njen sadržaj može imati pravnu snagu, posebno ako se koristi kao dokaz. Ovaj dokument se obično ne smatra presudnim dokazom, već samo kao jedan od elemenata u širem kontekstu evaluacije nekog slučaja.