Конгрес психолога Србије

У периоду од 04 - 07. јуна 2025. године,  одржан је 73. Конгрес психолога Србије под називом „Вредности под притиском, психологија између идеалног и реалног“. Психолози Републичког завода за социјалну заштиту Снежана Ронић и Живко Петровић, обрадили су тему „Практични аспекти регулисања личних односа детета и родитеља“. Осветљени су психолошки, етички, законски и практични аспекти одређивања такозваних „модела виђања“ деце и родитеља, а акценат је стављен на изазове у практичном раду. Процена најбољег интереса детета у овој области поред свих елемената основне процене: стања и потреба детета (узраст, зрелост, темперамент, здравље, мишљење, осећања), компетенција родитеља (њихове вештине, мотивација, особине личности, ставови), срединских и породичних факотра (досадашње искуство у односима, подршка или ометајући утицаји шире породице,  међусобни однос родитеља) мора обухватити и практичне околности и све то у сложеном и јединственом међуодносу ових фактора. Неретко, законски одређени рокови условљавају потребу за брзим одлучивањем, насупрот чињеници да је период сепарације често буран и да је тек почетак процеса реструктуирања односа који најчешће траје око две године. Према резултатима истраживања и практичним искуствима аутора овог рада, најбоље прилагођавање на развод имају деца чији родитељи могу да одрже функционалну родитељску релацију усмерену на задовољавање потреба детета и када је одржан смислен однос детета са оба родитеља. Најбоље је када се родитељи усмере на сачињавање родитељског плана који обухвата и начин одржавања личних односа детета и родитеља. На овај начин родитељи прихватају адекватну одговорност и чувају самопоштовање. Улога стручњака би била да помогну родитељима око сачињавања плана, међутим, уколико је конфликт међу њима изразит, ако нису у стању да раздвоје партнерски од родитељског односа у мери да то угрожава интересе детета, смислено је од стране стручњака предложити прецизан модел одржавања личних односа. Тиме се уноси ред, стабилност и предвидивост у хаотичан систем и редукује напетост. Модел одржавања личних односа у смислу динамике и учесталости је маргиналан у односу на квалитет односа и очувану могућност да се дете идентификује са оба родитеља и да сачува припадност породицама порекла оба родитеља. Искуство аутора је такође да партиципација детета у поступку добија пуни смисао тек када се омогући детету да слободно изнесе своја осећања, размишљања, бојазни, жеље, дилеме, а то подразумева одговарајуће услове – простор, време, успостављен однос поверења детета у стручног радника, по потреби више разговора. Из наведеног произилази да би поступцима процене, планирања, третирања и праћења породица у периодима сепарације требала да се бави високо специјализована служба којој је ово једина или бар основна делатност. Потреба за обрадом осећања губитка, издаје, љутње, туге, страха и других у периоду сепарације постоји и у привидно „лаким“ разводима, те би требало размотрити увођење обавезе упућивања свих породица у периоду сепарације на саветодавно-тераписјки третман, који може трајати од неколико сеанси до две године. Таква служба могла би спроводити и лонгитудинална истраживања која би се бавила доживљајима и реакцијама детета на изборе одређених решења о којима је било речи у тексту, односно ефектима истих.